Došli na gotovo

Usput je ispravio učitelja i u pogledu broja klasa koje čine društveni poredak idealne države. Platon je, elem, izbrojao tri: oni koji državu hrane (robovi, zemljoradnici, zanatlije…), oni koji je čuvaju (vojnici) i oni koji njome upravljaju (klasa filozofa). No, gledano iz današnje perspektive – a naročito posle ukidanja služenja vojnog roka i s obzirom na socijalni status policajaca – u pravu je bio Aristotel: u Srbiji će nadalje postojati samo upravljački i stalež robova. „Sile represije“, naravno, računam u ovaj drugi.

Iako je, na sreću, sve manje podela na „patriote“ i „izdajnike“, a sve su tiše i deobe po veri i naciji, ili na one koji su „protiv“ i „za“ Evropu, ovde je prisutan sve dublji jaz između dve Srbije: Srbije upravljača i Srbije modernih robova.

Jeste Miloševićev režim uništio tzv. srednji sloj, ali ništa, radi oživljavanja ovog biološki izumrlog, najbrojnijeg, staleža građanstva, nije učinjeno ni otkako je, julijansko ili gregorijansko računanje vremena, pre jedne decenije, nasledio DOS-ov mainstream hronometar.

Posle petooktobarske (kontra)revolucije, novi upravljački sloj činile su klasa filozofa, klasa političara revolucionara, klasa samopostavljenih kriznih menadžera (čitaj: prinudni krizni štabovi) i kasta samoproglašenih eksperata.

Ovi filozofi utopisti i idealisti su ili otpali na prvom kolodvoru ili izumiru u opoziciji.

Stranački revolucionari su danas, mnogopoštovani nosioci javnih funkcija.

Komandanti kriznih štabova su uvažena gospoda biznismeni.

Eksperti i slični koji su, na poziv ili bez njega, sa sportskom torbom i četkicom za zube, 6. oktobra, pohrlili iz belog sveta ovamo da „spasu Srbiju od ludnice“, mahom su, prethodnih deset najgorih godina u srpskoj istoriji i ovdašnju borbu protiv onog režima, gledali iz bezbedne daljine. I, naravno, uz kokice i televizor, navijali za „našu stvar“.

Ti naši intelektualni gastarbajteri dolazili su kao stručnjaci (bar tako nam je predstavljeno) opšte prakse, većina ih tvrdi, ne da bi ovde zaradili, već iz domoljubnih poriva – da, svojim znanjem i svetskim iskustvom, volonterski pripomognu državi i narodu kad je najteže, tj. kad je sloboda netom izvojevana. Došli na gotovo, da nam naknadno pametuju „kako je, u stvari, trebalo pod Miloševićem“ – reći će svaki politički neostrašćen građanin, izneverenih nada i očekivanja.

Neki iz te kaste eksperata postali su, u međuvremenu, partijski aktivisti; drugi, ovde, uspešni poslovni ljudi, kad već nisu uspeli tamo odakle su došli kao „eksperti“; treći su se politički „overili“ i otišli opet „trbuhom za kruhom“. Ali, svima njima je zajedničko da, posle epizode u Srbiji, žive mnogo mnooogo bolje nego što su živeli na tom „trulom“ Zapadu. A nama, čoporativno, retko kome da je bolje.

Može li se govoriti o kompleksu, o kolektivnoj frustraciji svi nas koji smo ovde o(p)sta(ja)li tu deceniju pod vlašću sada najmilijeg koalicionog partnera Borisa Tadića?

Jasno je da efikasni revolucionari ne moraju da budu i uspešni upravljači. Dapače: komunisti su, u posleratnoj „Osmoj ofanzivi“, porušili mnogo toga što su stvorili u prethodnih sedam ratnih.

I najsvežiji primer to dokazuje: najoperativniji element sadašnjeg režima čine upravljači sa iskustvom u „vršenju vlasti“. Dakle, socijalisti.

Kao što novcem, i danas, najveštije barataju upravo oni koji su ga najbolje obrtali i najbolje se snalazili i, onomad, u „nedemokratskoj Srbiji“. Uostalom, ti nam – pošto su, od 2000. naovamo, oprali obraz i biografije – smenjuju i postavljaju vlade, na kraju krajeva, i „menadžerišu“ sav naš život i hleb nasušni.

Opet je aktuelna antička dilema: da li politikom treba da se bave samo (već) bogati ili se ljudi politikom i bave upravo da bi se obogatili? I da li naivnim deluje pitanje: je li nam potrebno poštenje u vlasti samo zarad nekog imaginarnog morala ili nam je potrebnije iskustvo u nepoštenju naših upravljača od čega nam svima faktički može da bude bolje?

… Gledam pre neki dan, dve decenije Demokratske stranke, a od 13 osnivača – pokoj duši onima koji nisu među živima – na fešti samo dvojica. Onome u čijem su se stanu okupljali kao ilegalci, nova „demokratska vlast“, ni posle deset leta, nije vratila njegovu, pre šest decenija nacionalizovanu imovinu. Toliko o principu. Kako ono beše? Kome je do morala, neka ide u…