Kao redovni konzument gradskog prevoza via „Bus plus“, s prvim danima prosinca, mogu tek setno da konstatujem: novi predsednik Demokratske nema više vremena za brige svojih dragih Beograđana.
Bio sam od onih što su letos smatrali da nova republička vlast ne treba da „prekomponuje“ Beograd. Razlog sasvim natpolitički: prestonici je, na njenom čelu, neophodan „foto-robot“ Dragana Đilasa. Elem, menadžer, a ne političar. To i dalje tvrdim, ali, pod jedan, Đilas je, od 25. studenog, političar u punom kapacitetu.
Bio sam i onaj koji je pisao da ulazak jednog bogatog čoveka u visoku politiku može da bude prava stvar, nešto kao približavanje Srbije antičkom idealu u kome državu vode bogati, a ne oni koji se laćaju državnih dizgina – da bi se obogatili. Ne smem više ruku u vatru da stavim ni da je to baš tako.
Kada Đilas konstatuje da birači DS nisu želeli da Mirko Cvetković bude poslanik – potpuno je u pravu. I, kada p(r)oziva bivše ministre („tadićevce“?) da se povuku iz Narodne skupštine, jer ih je narod kaznio na izborima – matematika mu je tačna: DS je u Beogradu, na parlamentarnim izborima, dobila 80.000 glasova manje nego što ih je glasalo za (Đilasovu) listu DS za lokalne izbore u prestonici.
Za taj poraz DS u Beogradu najveći je krivac, logično, expredsednik te stranke Boris Tadić. Drugi po krivici je, sledstveno tome, zamenik predsednika DS, pa onda ide niz praznih polja, pa onda neki Cvetkovići, Petrovići, Šutanovci, Markovići, Malovićke, Dulići i ostali „uveoci“ iz bivše nam vlade. Čekaj, čekaj, zamenik predsednika DS, do pre 10 dana, zvao se Dragan Đilas!?
Dakle, kada novi predsednik DS podnese ostavku na državnu funkciju koju crpe iz izbornog rezultata svoje stranke (mesto gradonačelnika stonog grada), imaće puno pravo da to zatraži i od „tadićevaca“ u Narodnoj skupštini Srbije.
U suprotnom, njegova sudbina – tako sam završio prethodnu kolumnu – većinski paket akcija budućnosti Đilasa, gradonačelnika, ali i posttadićevske DS ostaće, do daljnjeg, pod apsolutnom kontrolom Aleksandra Vučića. Da pojasnim stvar: Isključivo od dobre Vučićeve volje, a ne od bilo kakvog (re)paktiranja sa Krkobabićem juniorom ili Koštuničinim prebezima, zavisi hoće li Đilas opstajati gradonačelnikom još neko vreme.
Dužina njegovog opstanka direktno zavisi od toga hoće li ovi ostaci ostataka DS, napokon, početi da se iskreno izjašnjavaju o našim malim životima, na čije su sudbine toliko uticali. Hoćemo li od Đilasa, umesto ljutnje i onoga „ne slažem se s pitanjem“, dobiti odgovor kako nešto što je potpisano na 120, treba, za sad, da se plati 140, 161 ili koliko već miliona uzajmljenih evra; kako se to za cenu jednog premošćavanja obične Save moćni Dunav na najmočvarnijem delu može premostiti dva, tri ili četiri puta; da nije malo preskupa dara ovaj posao u kome će grupa investitora oko „Bus plusa“ narednih godina uzimati 8,5 odsto od svake prodate karte i tome slično…?
Zanima me baš, kad će se ing. Đilas jednom, onako, spontano i bez kamera, zaista provozati sa svojim beogradskim narodom?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
