Drvo u Bečkoj šumi

„U Berlinu vlada mišljenje da je pravac jugoslovenske politike konačno određen i da je Jugoslavija priznala novo uređenje Evrope. Ta saglasnost između Nemačke i Jugoslavije pojačana je zajedničkim radom dvaju susednih naroda. O taktici diplomatske delatnosti Vilhelmštrase ne daje obaveštenja. Ukazuje se samo da je nemačka politika na Balkanu jasna i svima poznata, jer je Rajh tesno vezan sa novim poretkom u Evropi. Osiguranje evropskog reda su sile osovine odlučno postavile kao svoj cilj, a Japan je u svom prostoru postavio sebi za zadatak novo uređenje Istočne Azije.“ Tako je, u tekstu pod naslovom „Stav Jugoslavije je određen“, izveštavao beogradski dnevnik „Pravda“, 26. marta 1941, na dan kada su predsednik vlade Dragiša Cvetković i popečitelj inostranih dela Aleksandar Cincar Marković, u anektiranom Beču, pred ministrom inostranih poslova Rajha fon Ribentropom, italijanskom grofom Čanom i japanskim ambasadorom u Berlinu g. Ošimom – potpisali pristupanje Trojnom paktu.

a, sve kao danas, kada je čovek koji ume da vidi i sagleda šumu od drveta odlučio da EU (a sutra, zašto da ne, i NATO) nema alternativu, uprkos protivljenju između, minimalno, polovine, a približnije, dve trećine građana Srbije… Ili, skoro kao onda kada je, 1939. godine, tadašnji patrijarh srpski Varnava, smatrajući da je boljševička Rusija (opet ta Rusija, kao i u ovo vreme) opasnija od svih globalnih pretnji onoga doba, pa je javno pozdravio uspehe rajhskancelara Hitlera u borbi protiv komunizma i boljševizma!

Priča se da su, po običaju prekasno, kada je vrag već bio odneo šalu, da bi vratili Jugoslaviju u svoje okrilje, Englezi, u zamenu za otvaranje fronta protiv Nemačke (ili da, bar, ostane neutralna) – Jugoslaviji, navodno, obećavali flotu i naoružanje, a Francuzi živu silu iz istočne armije u Siriji. Zbog čega je, već 27. marta, Beograd, pod uticajem prethodnih ozbiljnih „ručnih radova“ ondašnjih predaka Tonija Blera i Alistera Kembela, odgovorio samoubilačkim – „Bolje grob nego rob“. A od „naših prijatelja“ Engleza i Francuza, ipak, nije bilo ni traga ni glasa; došli su nam samo Nemci, ali ne u blindiranim vagonima, u tranzitu za Grčku, nego, baš nama u pohode, ratnim bombarderima, „štukama“, valjda, i „meseršmitima“

Pitate, logično, dokle ovako, klimoglavo, kukavički i protivustavno, tj. „miloševski“, kako vole sebi da tepaju tzv. videlisti, tj. napredni radikali? Da sam na mestu našeg kancelara – samodršca, nakrivio bih kapu: kilava parlamentarna manjina nepogrešivo se igra opozicije isključivo tamo gde nema mesta opozicionisanju, na temama od kojih, hteli to priznati ili ne, građani ove zemlje mogu i da imaju neke vajde. Apsurdno je, međutim – svuda onde gde vodi protivdržavnu politiku, kancelar gotovo i nema opoziciju! Ukoliko to nije neki gladni penzioner, pedesetogodišnjak bez posla, neki prosvetar na minimalcu. Na konformistu NJegovu ekselenciju, teško je ozbiljno računati. Kancelarovoj vlasti može da doaka jedino neki povampireni Zopir među silnim preletačima u naprednjake. Kao onaj Persijanac što se samobičevao, odrezao sebi nos i uši, „prebegao“ u Vavilon koji je Darije opsedao, ubedio Vavilonce da ga je njegov kralj osakatio, pa ga ovi izabrali za vojvodu. A posle nekoliko dana, Zopir je, kao „trojanski konj“ predao grad u ruke svoga kralja Darija.