Dugo putovanje kroz Jevropu

Beograđani, stari i novopridošli, dozlaboga, trpeljiv su narod, pa im nije teško da se strpe još nekih devet godina, do kada će, računaju, konačno zaživeti i ekonomska strategija „Srbija 2020“ i stići laki ili teški, svejedno, francuski metro, pride.

Pa, kakve sve to veze ima sa objavom rata Aleksandru Konuzinu Kutuzovu od strane Bože Đelića Bonaparte, ali i sa mojim pomešanim osećanjima?

Osim što su Rusi onaj kredit, što su nam ga Putin i Medvedev davno obećali, namerili da usmere za železnicu i tunele (i gotovo!), a tandem „dabl Đ“ hoće Beograđane da voza ispod zemlje, i nikako drugačije – ima tu još tački sporenja.

Slavni zemljak aktuelnog ruskog veleposlanika u Beogradu, general – feldmaršal Mihail Ilarionovič Kutuzov, tvrde istoričari, spasao je Rusiju u vreme Napoleonove invazije 1812. Svi ste čuli za onu klanicu s nerešenim ishodom (četiri miliona vojnika: pola ruske i četvrtina francuske vojske izbačeni iz stroja), zvanu Borodinska bitka, posle koje se Kutuzov vratio „taktici spržene zemlje“ i povlačenju do iza Moskve. Rezultat je, na koncu, bio poražavajući po Francuze: u ruskom kontraudaru, francuska armija je unižena, ponižena i odumrla. Trebalo joj je, evo, 200 godina, da, opet, makar na kratko, postane liderska, ako ništa drugo, pokazujući mišiće, rahmetli Gadafiju i njegovim beduinima.

Bonapartino proviđenje u Beogradu, pak, bivši direktor jedne francuske banke i zastupnik opcije francuskog metroa u metaforičnom smislu reči, Boža Đelić, zamislite, ekskluzivno zaključio („Dobro jutro, Petroviću Petre…“) kako se jedan ambasador „još jednom umešao u unutrašnju politiku Srbije“. Pogađate: ruski.

A moja osećanja podeljena: slovenofil sam i rusoljub, a sa Zapada preferiram, ali stvarno, osim Nemaca – i Francuze.

Da se Konuzin baš i ne ponaša po diplomatskom protokolu, i nije neka vest. Čovek se, prosto, uklopio u mazohistički ram za sliku srpske spoljne politike.

U kojoj je moguće sve, pa i to da jedna ambasada, za obične smrtnike, u Beogradu zatvori celu jednu ulicu.

U kojoj je moguće sve, pa i to da američki i britanski ambasador – a tvrdi to bivši ministar diplomatije Vladislav Jovanović – zahtevaju da se sa Pravnog fakulteta povuče udžbenik međunarodnog javnog prava jer je u njemu „kampanja“ NATO iz 1999. okarakterisana kao agresija…

U kojoj je moguće sve, pa i to da „veliki prijatelj srpskog naroda“ Jorgos Papandreu, tom ljubljenom narodu, sa predizborne konvencije Demokratske stranke, u decembru 2006, toplo preporuči Borisa Tadića.

U kojoj je moguće sve, pa čak i to da, deset uticajnih ambasada, usred Beograda, od 2000. do 2008, agresivno optira za nezavisnost Kosova, a da niti jedan ambasador ne postane „persona non grata“.

U kojoj, komesar Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana javno najavi, a potom i „izboksuje“ da EU, u praskozorje izbora od 11. maja 2008, „u sklopu pomoći proevropskim snagama u Srbiji“ potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

U kojoj, Solana i evropski komesar za proširenje Oli Ren, samo tri dana posle tih izbora, iz Brisela pošalju očekivanje da će „nova vlada Srbije biti proevropska“, ohrabre formiranje „svake vlade koja bude ispunjavala te nade“, daju DS-u „befel“ da se SPS dovoljno „promenio, postao pragmatičan i da nije protiv ulaska Srbije u EU“.

U kojoj, američki i još pokoji ambasador, ne kriju da su namignuli Ivici Dačiću da uđe u koaliciju sa Tadićem, a protivno volji svog biračkog tela, odnosno glasača Slobodana Miloševića.

U kojoj se lider srpskog entiteta u BiH šeta od mitinga do mitinga DS i G17 plus, kao autentičan dokaz srpskog „pravoverstva“ ovih stranaka…

Na drugoj strani, svojim sam ušima slušao kako se ambasador Konuzin žali novinarima da ga srpski državni mediji prećutkuju ili pogrešno tumače, pa „Politika“, recimo, ignoriše čak i skup u manastiru Mileševa prilikom osvećenja ruskog zvona.

Na kraju krajeva, koga je briga šta je stvarno Konuzin rekao u Nišu?

Pretežni deo vladajuće koalicije više je pogodila Konuzinova dijagnoza stanja građanskog i nacionalnog duha u Srbiji nego li njegovo pojavljivanje na Nikolićevom skupu, jer se s naprednjacima, ionako, viđa najmanje 10 važnih ambasadora. Drugi deo ovog vladajućeg društva, kome je Konuzin darovao „imunitet“, može samo da seiri i trlja ruke uoči izbora. Uostalom, nije li baš Dačić šef srpsko-ruskog tela za saradnju i tome slično?

Državni integritet Srbije ne urušava ni Aleksandar Konuzin, ni svi oni koje sam pobrojao, ni oni koje sam preskočio, već naši državni reprezenti, iz neznanja, hotimice, nesvesno ili zbog sinekura, svejedno – ništa ih ne abolira.