Priznajem da zadovoljno trljam ruke: da su izbori, na primer, u decembru, a ne za šest meseci, Kancelar bi razvalio kilavu opoziciju – ovako, kandidat za najnovijeg srpskog Vožda, odlučio je (a ja mu još verujem na reč da on sve što čini, čini za dobro našeg, a ne, recimo, nemačkog naroda) – da baci rukavicu u lice građanima Srbije? Da ih priupita za zdravlje, da im objasni da oni, zapravo, statistički žive mnogo bolje nego u vreme žutih pod navodnicima, samo to još ne osećaju i da od sirotinje raje zaište podršku za „Srbiju u EU, bez Kosova“… Sve to na referendumu, na kome bi mogao i da izgubi bude li branio ono u šta ne veruju ni njegovi najbliži naprednjaci!
Logično je to, jer Kancelar zbori da je njegov posao da donosi odluke u interesu građana, zbog čega, veli, ima podršku 54 odsto biračkog tela, što je, opet, u nedosluhu sa surovom činjenicom: iako se oko polovine građana stvarno izjašnjava za ulazak u EU, više od dve trećine njih se tome protivi ukoliko je uslov za to bilo potpisivanje pravnoobavezujućeg sporazuma sa Kosovom, bilo uvođenje sankcija Rusiji ili, ne daj bože, oboje đumle…
Ne mogu da odgonetnem zašto, ali čim je Kancelar, još u uvertiri „Teške reči“ počeo da kukumavči kako su se svi urotili protiv njega i njegovih, padoše mi na um tri rečenice Duška Radovića. Prva: „Ko stalno plače – niko mu ne veruje“. Druga: „Ne plači sam“. I, treća, poenta: „Plači samo kada te neko gleda i sluša“. Tad mi je bilo jasno da, posle monologa koji su mu koncipirali – poznat mi rukopis – T. B. ili I. R., sledi odlučno: ne izborima!
eđutim, odoh ja i korak dalje: Ako već novi predsednik SANU (van svake je razumne sumnje da iza njega ne stoji i sva naučna, umetnička i ina intelektualna elita Srbije) smatra da je Kosovo već izgubljeno; ako novi potpredsednik SPS (a osnovana je pretpostavka da tako mne i svi njegovi miloševićevci, penzioneri i ostali bivši arkanovci) misli da Kosovo više nije srpsko i da se odmah mora raspisati samodoprinos da ga ponovo otkupimo – kad je već ziher tako, zašto, onda, ne bi bilo narodnog izjašnjavanja? Plebiscit o tome jesmo li za kolektivni ufur u čeljusti krokodila koji nam je već otkinuo kosovsku nogu…
No, hajde da ne lažem i sebe i druge: da izbora, za sada, neće biti ukapirao sam onog trena kad sam shvatio da Kancelar nije poslušao moj savet već je, ipak, odleteo na Federikinu večeru utroje; kada je odlučio da, ipak, ne odbije svih 36 „jezivih“ tačaka iz nacrta pregovaračke platforme za „Sveto poglavlje 35“; kad sam se uverio kako su nas, u UNESCO-u, do poslednje kapi naše krvi, branili „naši prijatelji“ Nemci, Francuzi, Britanci, Ameri, Emiraćani, Austrijanci, Albanci, Crnogorci, Makedonci i tome slično…
No, Kancelar nam se baš proiskrenio. Prvo, iz srca: „Da bismo bili jaki, nikad više ne smemo da budemo sami.“ Pa, onda servilno i bogobojažljivo: „Da vodim vladu bez nemačke i američke podrške – to je nemoguće!“ Na koncu, potpuno i bezrezervno predavanje najtananijim emocijama: „Nemačkog amandmana (o „Svetom Poglavlju 35″) neće biti…“
Teši me, pak, Pak: nešto mi ona simptomatično mudro ćuti u Ekselencijino ime, iako je kroki krokija platforme o Kosovu nedavno viđen u korpi za otpatke u kancelariji nekog „sirotog malog hrčka“ u Nemanjinoj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
