Kolumnisti su, barem meni, najukusniji za čitanje kada se odvaže, pa pređu onu tanku žicu između kritike i uvrede, kada provociraju, a činjenicu, po običaju, dosole sa što više fantazije. Eto, Tijanić od posle ministarske, a pre nove (erteesovske) ere, na primer – da se ne uvredi Lekić, za koga mislim da je, zapravo, neprikosnoveno surov u reportaži.
Zato i Basarine kolumne rado čitam, iako o novinarskim žanrovima pojma nema.
Tako je retko pročitati da se neko, u srpskim medijima, izvinjava, osim ako ga neka sudska presuda na to ne natera. Verujem da se nije šalio i da se dobrovoljno, a ne pod moranje, „posuo pepelom“
Eto, ni ja neću da ga, zbog doprinosa humanističkim naukama (projekat: Prepoznavanje klica fašizma i naslućivanje njihovih neizbežnih posledica gledano kroz prizmu političke psihopatologije prekodrinaca), predložim za nagradu Alfreda Nobela. Nešto u znak dobre volje, nešto zato što jedemo isti „Danasov“ hleb, a najviše zbog toga što sam zakasnio celih 16 godina jer su, za nešto slično, slobodarski Niš i ondašnji i današnji „kapo“ grada na Nišavi (Mile Ilić, mislim onaj s brkovima) bili predložili pokojnog Slobu.
A, em „može biti samo jedan“, em tema i danas aktuelna: „uterivanje mira“, prekodrinci i ostali prekosavci, sve u sklopu medijske pripreme za Miloševićev mur na Dejtonski sporazum.
Nije da se hvalim, ali ja o katarzi i ostalim poratnim drumotričarijama pisao još onomad, u onom „Blicu“, čiji vlasnik – zanimljivo – nije bio prekodrinac, već, dakle, Crnogorac. Nije tada bilo interneta i sličnih „guglovanja“, pa, evo, da sa mladima podelim neke od mojih „misli“:
„… Pred TV-auditorijumom RTS, nenajavljeno, ali pompezno, otpočela „istraga poturica“ po Srbiji i prethodnim srpskim zemljama. Višestranačka, to jest neutralna Porota: po jedan primerak iz SPS, SPO, ND i GSS, jedan stručnjak i, sa čekićem u ruci, TV-jastreb mira. Sudilo se: Karadžiću, Mladiću, Martiću, Đinđiću, Šešelju, Koštunici, Srbima iz Krajine, nesvesnim Srbima iz Srbije, a priprećeno je i Srbima iz Bosne ako i dalje budu pokušavali da brane Banjaluku. Optuženi nisu pozvani da nešto kažu u svoju odbranu, ali svejedno, u njihovo ime govorili su, recimo, Žarko Korać i Milan Božić. Došlo mi da se isto veče učlanim u SPS…“ („Istraga poturica“, 22.9.1995)
„… U cilju što bržeg skidanja sankcija socijalisti i duvači u njihove diple povukli se u sebe i zatvorili u zgradu iznad čijih vrata slučajno piše „Narodna skupština“, pa nadugačko i naširoko ćaskaju o onome što narod danas najviše tišti: o zaštiti životinja, taksi na duvan i slično, a u međuvremenu se „šale poslaničkim karticama za glasanje“ (završen citat). To je ta srpska katarza: oni što su govorili da „možda ne znamo da radimo, ali zato znamo da se bijemo“ sad dobijaju besplatne karte za Moskvu i Ohajo; dok oni lete, ovde ih odmenjuju portparoli Vašingtona; suprotnom se mišljenju sudi, preti Hagom ili izopštenjem iz javnog života. („Katarza“, 27.10.1995). I, taman kad se logično zapitah, a gde je tu bio najsvežiji haški uhapšenik, naleteh na svoj tekst iz iste, 1995, od nešto posle „Oluje“: „… Što bi rekao Časni Goran Hadžić, Feniks iz Pačetina, „ne znam kako se desilo da na takva mesta dođu takvi ljudi koji su se tako neodgovorno poigrali sa sudbinom naroda“. Pa, kako sam tek iz drugog čitanja shvatio da Časni Goran nije mislio na ove iz ekstremne srpske levice, već na Milu Arafata – da Ti pomognem, Gorane: Milana Martića je, da Te podsetim, izabrala ova vlast, gurajući ga, umesto Tebe i onog drugog Milana, što ga, ponovo, zovu Podobni!…“
Tako je to bilo te davne 1995, kada su se „golubovi rata“ presvlačili u „jastrebove mira“.
U ponedeljak, 22. avgusta 2011. izgledalo je da se, u združenoj ofanzivi UČK – pardon: libijskih pobunjenika – i NATO-a, nazirao kraj četrdesetogodišnje epohe jednog samozvanca. Bože, kako ga se i ovde, odjednom, svi odriču. A ko se sve slikao s Moamerom el Gadafijem – od sadašnjeg „Gospodara“, preko bivšeg vrhovnog komandanta Lilketa, do pevačica i manekenki. Sve se nešto pitam – bog da mu dušu prosti – bi li tako završio i drug Tito da je, kojim slučajem, poživeo samo još sedam-osam godina duže?
Juče nam u posetu stigla bila bivša državljanka Nemačke Demokratske Republike (DDR), aktuelna premijerka ujedinjene države koja se, jednako kao što se srcem borila za rušenje berlinskih i inih zidova unutar svog, nemačkog naroda, isto tako principijelno i iskreno zalaže za izgradnju tih zidova između pojedinih delova srpskog naroda. Baš bih voleo da čujem s čime će naši pred Angelu Merkel.
A ja se vratio iz Španije, ups – Katalonije. Tj. Španije koja nije priznala Kosovo, u nekom smislu, i zbog Katalonije. Na tribinama stadiona „Barselone“, nacionalnog simbola Katalonaca, i dalje piše: „Mes que un club“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
