Fiksacija „Koštunicom dr Vojislavom“

Za Miloševića su to bili Kučan i Slovenci, Azem Vlasi i Albanci, pa malo Tuđman, malo Vuk Drašković i četnici, malo nemački špijun Đinđić, Amerika, pa malo ruski antikomunisti i tako dalje i tome slično. Imali smo „teorije zavera“, „strane plaćenike“ i „domaće izdajnike“ svih duginih boja, permanentnu indoktrinaciju „jurišnim“, pa „odbrambenim patriotizmom“, „jastrebove rata“, sa pijedestala nacionalnih ikona i državnih idola, u smiraj rata u Bosni i Hrvatskoj, smenjivali su „jastrebovi mira“, a sve pod oblandom zaštite tzv. „viših“, tad se to zvalo – „državnih i nacionalnih interesa“…

A sve vreme, Vožd je uporno javno zborio: „Mir nema alternativu“.

Onda je došao 5. oktobar, pa je, upravo, pokojni predsednik postao „najgore od sve dece“ na ovome svetu, glavni „unutrašnji“, ali i najopasniji „spoljašnji neprijatelj“, na putu Srbije u Evropsku uniju, zbog čega je, pre devet godina, baš na jučerašnji Vidovdan, njegova glava i odaslana u Stambol, pardon, Sheveningen. Na žrtvenik „najviših državnih i nacionalnih interesa“.

Samo što se, evo već punu deceniju, pokojnikov „mir“ čita kao „Evropa“ („…nema alternativu“).

Priznajem da kao mlad novinar, još student, tamo, krajem osamdesetih, nisam razumeo zašto Milošević koristi tu mudroslovnu latinsku reč, čije značenje, u ogromnoj većini, uopšte nisu razumevali upravo građani na čiju podršku je računao. Izgledalo je kao da njegov propagandni štab vodi neki vispreni stručnjak za „slovensku antitezu“, onu autohtonu stilsku figuru našeg usmenog predanja koja se, nekoć, koristila kao naznaka osnovne radnje epske pesme. Po principu – prvo ide platforma ili neko pitanje, potom, negacija, a onda pozitivan odgovor ili razjašnjenje dileme, a sve s ciljem da se, kao u novinarstvu, već na početku teksta, proizvede utisak i ponudi takva „udica“ koja će čitaoca da zainteresuje za zbivanje u tekstu. Iako sam pojam „alternativa“ upućuje na još jednu mogućnost, izbor, drugo rešenje, čim kažete „mir“ – alternativa je samo rat, a ko je lud da ratuje?! Iz toga je proizašao i prvi slogan SPS-a, 1990, „S nama nema neizvesnosti“, tj. rata…

U slovenskoj antitezi, to je, tih godina kada je Milošević učvršćivao vlast, zvučalo otprilike kao „il’ je, il’ je – nit’ je, nit’ je; već je…“. Danas, dve decenije posle, srpski vlastodršci ne ostavljaju mesta ni plaformi ni negaciji, već narodu zadaju gotovo rešenje – „Evropa nema alternativu“.

Onaj koji je, pre neki dan, izrekao jeres kako Srbija, ipak, „mora da ima alternativu“, godinama unazad je opsesija onih političkih snaga u Srbiji koje „nemaju dilemu ni alternativu“. Paradoksalno, ali je tako – što je ovaj jeretik slabiji (a u ovom trenutku je njegov politički rejting najniži od 2000), to su „bezalternativci“ nemilosrdniji u diskvalifikovanju ovoga koji ih je doveo na vlast.

On je „konzervativan“, on je „retrogradan“; on je za njih „inspirator, nalogodavac ili, u najmanju ruku, politički kišobran“ ubistva pokojnog premijera; oni koji su mu pevali „Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice“, sada mu savetuju „Spasi Srbiju i ubij se, Koštunice“…

Čitava ideologija i politička praksa pojedinih stranaka iscrpljuje se na toj bezrezervnoj tezi bez antiteze, bez alternative, o „Koštunici dr Vojislavu“ (kovanica Nenada Čanka na liniji Macinog i Lošmijevog „farmerskog“ humora), kao oličenju sveg zla i dežurnom krivcu Srbije.

Godine takve planske indoktrinacije omladine koja je, u međuvremenu, stasala u birače, učinile su svoje: Koštunica je sada u poziciji stereotipnog obrasca đavola – to je onaj strašni čika u crvenom, s rogovima i trozupcem. Proizvedena je pojednostavljena, klišeizirana slika politike koju Koštunica zastupa, upravo – stereotip apsolutnog političkog negativca i nesposobnjakovića, latentnog državnog kriminalca i umal’ pa ubice. U odsustvu pokojnog Miloševića, sadašnji režim i njegovi produžni kablovi – uz obilatu pomoć onih koje je baš on spasao linča, zabrana i apsana – izvajali su, od Vojislava Koštunice, „novog Miloševića“. Mislim, po zlu sličnog. Ti „vajari“ nabili su sebi kompleks Koštunice sasvim svesno, možda i zato da bi opravdali svrhu svog političkog opstajanja, iako je Vojislav Koštunica, jo pre dva leta, bez borbe, šmugnuo s megdana.

Inače, ako pitate mene – jedino kada imaš alternativu, kad imaš izbor, to je demokratija, to je sloboda. Makar to drugo rešenje bilo i „Otomanska unija“, ako nas već neće tamo na čijem pragu, evo već punu deceniju (unatoč demokratizaciji) klečimo.