Gajgerov brojač

A iz hobija, i samoovlašćeni brojač prisutnih na protestima širom Srbije, autoritativno ustvrdi: „Juče ih je 8.400 protestovalo ispred Vlade, najviše ih je u jednom momentu bilo 9.550, dok ih je ispred Palate Srbija bilo 5.700.“

‘ Što, sve i da je tako, malo li je na ovu skupoću? No, da se razjasnimo: Gajgerov brojač je instrument za otkrivanje i merenje radioaktivnog zračenja, tj. stepena ozračenosti iz različitih izvora: nuklearnih elektrana, istraživačkih laboratorija ili atmosfere. S obzirom da jako nuklearno zračenje – isto kao i antivučićevski protesti koji znače urušavanje stabilnosti zemlje i njene pozicije na biznisu djuing listi Em-em-efa i tome slično – predstavlja opasnost po život, životno su važne pouzdane i brze detekcije istoga, jelte.

Dakle, šta sve truju, bljuju i trućaju protiv vlasti i države ove „šačice huligana i soroševaca“ (u daljem tekstu: nuklearni lobisti) diljem Srbije: oni bi da smenjuju čelnike i urednike informativnog programa „TV Bastilje“, pardon, RTS, „zbog režimskog izveštavanja i neravnomerne zastupljenosti predsedničkih kandidata u predizbornoj kampanji“ (gde si da si, Draškoviću Vuče?); smenjivali bi članove Saveta REM, zbog nereagovanja na stotine prekršaja i prijava u vezi sa izveštavanjem medija u predizbornoj kampanji; razrešili bi „Našu Maju“ sa mesta predsednice Narodne skupštine, zbog suspendovanja rada parlamenta; posmenjivali bi članove Republičke izborne komisije na čelu sa njenim predsednikom (u slobodno vreme, potpredsednikom jednog opštinskog odbora SNS u Beogradu), iz bezveznih razloga, samo zbog nepoštovanja odluka Ustavnog suda Srbije; revidirali bi i sređivali birački spisak radi utvrđivanja tačnog broja birača; pojednostavili bi procedure glasanja u dijaspori; poništili lažne doktorate malog Nebojše Stefanovića i velikog Siniše Malog…

Imam ja razumevanja za Kancelara u odlasku. Mnogo čita, no površno čita. A previše čita Nemce. Ne zapisa li baš Kant da je, među najgorima, predrasuda iz samoljublja ili logičkog egoizma, prema kojoj se podudaranje sopstvenog suda sa sudovima drugih smatra nekim izlišnim kriterijumom istine? Jer, ona je suprotna predrasudama – i time gora od njih – koje se tiču ugleda (lica na koje se poziva, suda mnoštva, ugleda doba), pošto se ispoljava u nekoj izvesnoj naročitoj ljubavi prema onome što je isključivo tvorevina sopstvenog egoističnog razuma…

Predrasude su izlečive, mogu da posvedočim: „Noć zvezdana vrh bezdana, među tamno Cerje slazi, beskućniče s Rajne, pazi – ovuda se ne prolazi! / Tu mi s vukom drugujemo, na planinskoj uskoj stazi i sa pesmom umiremo, ovuda se ne prolazi! / Tu se bluze tvoje plave, lobanja se suncu plazi, iz kostura niču trave, ovuda se ne prolazi! / Nisi pit’o stare svoje, pa ti noga drsko gazi, ovde naše čete stoje, ovuda se ne prolazi!“

Verujete li da je ovu pesmu o dvostrukom stradanju Mačvanina i Pocerca, u dve svetske vojne, od istoga dželata, napisao čovek koji je tokom Drugog svetskog rata, iz pećine u Gornjem Košlju, na planini Bobiji kod LJubovije, uređivao listove „Glas Cera“, „Šumske vesti“, „Uljez“ i „LJotićevština“, pesnik, diplomac Filozofskog fakulteta, predratni novinar „Pravde“, „Politike“ i „Ošišanog ježa“, rezervni pešadijski kapetan, ravnogorac, unuk i imenjak Janka Veselinovića – Janko Tufegdžić iz Badovinaca na Drini?