Glas za opoziciju – poen za Tadića

Nisam, elem, od ovih novodemokratskih demagoga koji tvrde da „izbori zaustavljaju život“, „naše evrointegracije“, „naš ekonomski oporavak“, „ubrzani izlazak iz svetske ekonomske krize“ i tako to.

Idu izbori, a najteže će biti Demokratskoj stranci koja, em mora pred glasačima da odbrani svoju troipogodišnju poziciju „ni ribe ni devojke“, em ima moralnu i majčinsku obavezu da sačuva i obraz i fotelje svojih 18 i po partnerskih, vladajućih strančica. A, kako se izbori bliže, s obzirom da je koalicija koja tvori aktuelni režim, od devet ozbiljnih, ispunila tek jedno i po izborno obećanje (iliti ni 20 odsto predizbornog paketa) – moglo bi se desiti da sledeći izbori zaista budu referendum „za“ i „protiv“ DS.

No, je li to dovoljno za smenjivu vlast? Ako DS-u ne „dođu glave mangupi u njenim redovima“, šta opozicija kao imaginarni kolektivitet čini da otera ovaj režim?

Eto, Liberalno-demokratska partija. Posle obećavajućeg kandidovanja sabornosti i „Preokreta“, ova stranka se bacila na, manje-više, netaktično dobrovoljno prijavljivanje, da ne kažem lobiranje, za posleizbornu ljubav sa DS-om. Čast Čedinim, ali da nije njihovog principijelnog zalaganja za ulazak u NATO i parole da je, umesto verbalnog zalaganja za Kosovo, važnije boriti se za stvarni opstanak Srba na Kosovu – nema tu mnogo oporbenog. Jer, sve što stiže iz Nemanjine (a stiže tu koječega što, ne da sa evropskim vrednostima nema veze, nego je baš antievropski) pod oznakom „evropski poslovi“, eldepeovci gutaju kao bućku. Znači, ako građanin Cvijetin Milivojević glasa za LDP – glasao je za produžetak vlasti DS.

Politika SRS svela se na, fatalističko iščekivanje povrataka Vojislava Šešelja „baš za ove izbore“, na jednoj, tvrd gard prema ostatku nacionalne opozicije, na drugoj strani, i nedemantovano lebdenje u vazduhu čak i opcije da bi im, ako zagusti, između Tadića i Nikolića, izbor bio ovaj prvi. Ako, dakle, glasam za radikale, a protiv DS, može mi se desiti da sam, u stvari, glasao za Tadićeve ili, u blažoj varijanti, da „antiprotivni“ radikali podršku svojih birača bace u bunar, sve bežeći od „izdajnika“ Tome (i) Vučića, a bez Perišića. Ostatak nacionalne opozicije, ubrajam tu i naprednjake, kao da još spava Koštuničinim snom. Hajde, Koštuničine i da razumem: izgleda da su, po običaju, zadovoljni prelaskom cenzusa, samo su smetnuli s uma da više nisu u poziciji „najpoželjnijeg koalicionog partnera“. Većih ambicija i dalje nemaju, iako su, u ove tri i po godine, propustili niz gol-šansi. Ostaje im da se uzdaju u podvig naprednjaka, mada, sva matematika danas kaže da, bez podrške SRS, SNS plus DSS nije jednako vlast. Glasam li, ispade, za DSS, glasao sam za DS. Naprednjaci se, tri i po godine, upinju da pokažu kako su se oprali „od svega lošega radikalskoga“, a da, ipak, nisu postali falsifikat DS. Ne izjašnjavaju se o mnogo čemu, a o onim strateškim državnim pitanjima o kojima govore preciznije – razmišljaju kao malo evropskija opcija DS. Izjašnjavaju se o onome o čemu ih ne pitaju. Ko je, na primer, vukao za jezik Nikolića da trči s izjavama tipa da bi i on, da je na vlasti, uhapsio jednog od poslednjih haških begunaca? Umesto da ćuti, i bude srećan što je taj „vruć krompir“ u Tadićevim rukama; što se i sa svetskom ekonomskom krizom morala da bori Cvetkovićeva, a ne njegova vlada.

Trebalo je da prođu skoro dve i po godine od osnivanja te stranke, da dođe taj drugi prolećni miting, pa da se naprednjaci, u pravom smislu, počnu ponašati kao opoziciona stranka. U februaru su se više bavili Šešeljem, namerno, i Koštunicom, u lapsusima, nego kritikom Demokratske stranke. Verovatno sam jedan od retkih koji tvrdi da štrajkom žeđu Tomislav Nikolić, ne da nije izgubio, nego je, evidentno, uspeo u nameri da pokaže da Srpska napredna stranka nije „rezervni položaj“ Borisa Tadića i da razuveri, opoziciono raspoložene, a nepoverljive građane, da je postizborna koalicija SNS i DS, zapravo, prava Nikolićeva prva želja. Može to neko pravdati i predizbornom taktikom neotkrivanja svih skrivenih aduta, ali, u vremenu koje sledi, SNS mora da bude mnogo direktnija i otvorenija i, po svaku cenu, barem u onome što biračima nudi, drugačija od DS. Inače joj preti opasnost od osipanja podrške. Jer, ako neodlučni birač na stolu ima dve istovetne ponude – jednu partije na vlasti, a drugu stranke u opoziciji – presudiće konzervativizam, strah od promene i sigurnost kontinuiteta. Da bi glasao za SNS – građanin mora da bude uveren da to donosi novu vlast i novu politiku.