Godina 1984. u Srbiji

Ministarstvo ljubavi je bilo jedino koje je zaista ulivalo strah. Na njegovoj zgradi nije bilo nijednog prozora. A iznutra je vrebala Policija misli.

Tradicionalno je, u redovnim ciklusima, priređivana „Nedelja mržnje“.

Svakog dana, sa jedinog teleekrana emitovan je program „Dva minuta mržnje“. Objekti mržnje su naizmenično menjani, jer je provincija Okeanija stalno bila u ratu, ili sa Evroazijom ili sa Istazijom.

No, postojao je i permanentni Narodni neprijatelj, po imenu Emanuel Goldštajn, renegat i izdajnik koji je, usput budi rečeno, nekad davno, niko se nije sećao kada, bio jedan od najviših partijskih rukovodilaca, skoro jednak Velikom bratu, a onda se, kao, odao kontrarevolucionarnim aktivnostima, navodno, postao komandant tajanstvene vojske, podzemne mreže zaverenika koji su se zarekli da obore državni poredak i koji su se, navodno, zvali Bratstvo.

Zato je sa svih plakata, širom zemlje, opominjalo i pretilo: „Veliki Brat te posmatra“. I tri parole jedine Partije: „Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.“

Duboko, lagano i ritmično, horsko skandiranje „V-B!… V-B!…“ bilo je neka vrsta himne mudrosti i veličanstvu Velikog brata, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmičkih zvukova.

Naš junak Vinston Smit radio je u Ministin. Pio džin „Pobeda“, pušio cigarete „Pobeda“ i tako to, sve dok se nije drznuo…

Ove godine je veliki jubilej Velikog Brata – šezdeseti rođendan „1984“ Džoržda Orvela. Što će reći da je Veliki brat rođen samo pet godina nakon što su anglosaksonci, u više navrata, bombardovali, a crvenoarmejci oslobodili Beograd. Ili tako nekako, zavisno od toga da li više verujete Miniljubu ili Minimiru.

Između konzumiranja „Farme“, na najgledanijoj, i „Velikog brata“, na najistinitijoj televiziji, lično obeležavam i četvrt veka otkako sam prvi put imao u rukama ovaj roman. Orvelovu „1984.“ čitao sam 1984, u kasarni „Sedam sekretara SKOJ-a“, u Samoboru kod Zagreba.

Nisam imao ni 19 godina; Jugoslavija je bila ona, baš velika; nisam imao pojma da je, pre „1984“, Erik Artur Bler, kakvo je pravo Orvelovo ime, napisao i „Životinjsku farmu“. Iako su, iz osvete, Sovjeti te godine bojkotovali Olimpijadu (jer su zapadnjaci to isto učinili sa prethodnom u Moskvi), potpuno nerealnom činila mi se kritičareva opservacija da je Orvel knjigu napisao kao „viziju totalitarne države u kojoj je čovek kao ličnost totalno degradiran, gde ratovima i policijskim terorom šačica onih na vlasti drži u strahu sve stanovništvo, gde vladaju beda i glad, gde su ljudske vrednosti cinično dovedene na najniži stepen“. I tome slično.

Danas, na slavu zaštitnice Beograda, u gostima nam je misija svetskog finansijskog gospodara MMF-a i nagađamo da nas propituje jesmo li, na koliko treba, zamrznuli penzije i plate, nameravamo li dovoljno radnika da otpustimo, hoćemo li povećati poreze itd. i tome slično. Niko ovde narod ne pita niti mu objašnjava, otkud to da sada moramo da uzajmimo dve-tri milijarde od MMF-a (i po pola milijarde pride od Kineza i Rusa), kad smo se donedavno, do neba, hvalili kako smo prethodne tranše kredita uspeli da vratimo pre roka. Umesto odgovora, sledi tumačenje iz Ministarstva obilja da će – ako nam MMF odobri najnovije zaduživanje – to značiti i ubrzanje našeg puta ka EU!

Za vikend nam je stigao aber da će nas, ako Srbija pritisne Republiku Srpsku i natera je na kompromis u BiH, na Samitu EU 10. decembra, častiti – možda će ukidanje viza postati stvarnost, možda nam odblokirati SSP, možda ćemo do dve hiljade i neke postati kandidat za ulazak u EU, možda i ne moramo da priznamo Kosovo pre nego što dve hiljade i neke i neke uđemo u EU…

Danas nam je u pohodima i brat Gul. Neće se obratiti srpskim parlamentarcima, iz tehničkih razloga – Miniljub teši rusoljupce, očekujući nešto zauzvrat. Možda podršku rebalansu budžeta, ako evroljupci izdaju? Mada, da ne čuje Veliki brat – Turci su nam bliskiji rod, jer smo se s njima orodili, najmanje šest vekova nakon što smo se odrodili od braće Slovena.

„Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.“

Duboko, lagano i ritmično, horsko skandiranje „V-B!… V-B!…“ još odzvanja u ušima od 20. oktobra. Na kauču Velikoga brata kao da smo i dalje u blaženom kolektivnom snu.