Gomila ćutanja

Ćutanje je isto što i odobravanje, iz čega zaključujem da su ovdašnji zatelebesani fanovi Angele Merkel kleknuli i, u ime ubrzanja evrointegracija, prihvatili i tu nečasnu „titulu košampiona zločina u savremenoj istoriji“ (da nam naši „protestantski uzori“ ubuduće ne budu sami) od velikog nemačkog naroda, a time i kolektivnu krivicu na sve nas.

A zbog čega narod ćuti, pitao bi sada Miloš Obrenović…

Možda zato što ne može da dođe do reči od ovih logoreičara, računajući i samog Vrhovnika koji je, opet, ničim izazvan, masno slagao (valjda ga tako sovjetovalo…) da se „u Srbiji zemlji da prevrne“ vodi neki „unutrašnji dijalog“ i kako će, već u martu, on i njegovi biti „hrabri da krenu odvažno (ja bio uveren da su „hrabar“ i „odvažan“ sinonimi…) s nekim predlogom za Kosovo, a to će biti rešenje koje zahteva bolne kompromise za obe strane i koje će biti napadnuto sa svih strana“!

Pri čemu je pomogla i Tajnica mu koja je, povodom 100 dana kabineta koji nije sama izabrala, ali uverava sebe da jeste i voli ga kao da jeste, pred Hrebeljanovićevom crkvom Lazaricom održala, Bože mi oprosti, nešto kao solistički koncert. Gde joj je tercovao sve sam Vrh do Vrha i Vrščić do Vrščića. Raspojasala se Tuzlanka Đevojka koja je buduće Vrhovnikovo odustajanje od 17 odsto Srbije zarad „evropskog puta“ bezobrazno navela kao razlog da ovaj bude „upamćen kao najveći srpski političar u poslednja dva veka“; nije joj ostao dužan ni „Tetkin Zet“ koji se „zahvalio vrhovnom komandantu Vojske Srbije što će plate biti povećane 10 odsto“ i tome slično…

A gomila (masa, bara, globalno srpsko selo – rekli bi „makluanisti“) i dalje, vidimo, ćuti… Zašto? Osnivač psihologije masa Gistav le Bon napisao je, još 1895. godine, da su lideri gomila, gotovo bez izuzetka, dobri retoričari ili agitatori (a ne umni ljudi), opsednuti jednom idejom, i da teže despotski nametnutoj kontroli. Ovaj autor „Psihologije gomile“ tvrdio je da „vođa koji uspeva“ natura gomili ono u šta sam veruje i to neprestanim, dogmatičnim i, nebrojeno puta, ponovljenim izlaganjem svog stava, bez ikakvog pokušaja da taj sav i analizira. I, kada gomila jednom prihvati neku ideju – smatrao je Le Bon – ona se veoma brzo širi preko prijemčivosti i imitacije.

A gomila, pak, poseduje kolektivni um i psihičko jedinstvo koje menja normalne emocije, misli i ponašanja pojedinca, zbog čega se individua u gomili ponaša polusvesno, kao da je hipnotisana, dok se individualni članovi gomile asimiluju u jedan zajednički mediokritet. Tako nastaje iščezavanje svesne i predominantnost nesvesne ličnosti i dolazi do „okretanja putem sugestije i prijemčivosti, osećanja i ideja u identičnom pravcu, tendencija da se sugerisane ideje neposredno pretvore u delanje“! Pojedinac nije više ono što je bio, već postaje automat kojim je prestala da upravlja njegova sopstvena volja – smatrao je Gistav le Bon.