Možda Gotovina i Markač zaista nisu ni krivi za ono za šta ih je „Sveto haško tužilaštvo“ teretilo. Većini ljudi odavde, verujem, ne smeta sama oslobađajuća presuda, već je problem u tome, što ako dvojica hrvatskih generala nisu krivi, a druga dvojica osumnjičenih (predsednik Tuđman i ministar vojni Šušak) već odavno nisu živi – onda nema ni hrvatske krivnje za „udruženi zločinački poduhvat“.
Nema „ničeg ličnog“, a nekmoli antisrpskog u tome što su čitava Hrvatska i sve hrvatstvo stali uz svoje generale, što je sve državno i državničko u Hrvata uniglasno, godinama unazad, kapom i šakom pridonosilo i pridonelo ovakvoj odluci Žalbenog „tri minus dva“ (3-2) veća Haškog tribunala.
Dok su sve hrvatske vlade, od osnuća Haškog tribunala naovamo, iskreno stajale iza svojih optuženih državljana, naši su režimi sudbine svojih osumnjičenih sunarodnika i građana Srbije, bez pardona i bez potonjeg pitanja za njihovo zdravlje, bespogovorno izručivali u ruke „3-2“ i sličnim sudskim većima. A javnost je indoktrinirana tezom da „puna saradnja sa Hagom“ kroz ovakav vid prinošenja žrtava na „oltar pravde“ obezbeđuje naš ubrzan put ka Evropskoj uniji. Prethodna vlast, hoteći da se dodvori Briselu, čak je i međunarodnopravnu sudbinu Kosova prepustila na odlučivanje jednom takvom priručnom, doduše „10 minus 4“, veću Međunarodnog suda pravde, koje je presudilo da deklaracija o nezavisnosti nije protivna međunarodnom pravu, jer „autori deklaracije nisu bile privremene institucije samouprave na Kosovu, već grupa koja je sebe definisala kao demokratski izabrane lidere naroda Kosova“!? Nije šija – nego vrat, a to što je nezavisnost oficijelno proglašena u parlamentu Kosova, to tzv. hašku pravdu nije zanimalo.
Srbija se, svih ovih godina, na jednoj strani, s pravom može da ponosi jer su, ovde i u Hagu, procesuirani i mnogi stvarni krivci za zločine na prostoru bivše SFRJ.
Ali, na drugoj strani, zvanični Beograd treba i da se srami pred sopstvenim građanima jer širom Evrope, po presudama Haga, robija i mnogo nedužnih ili, u najmanju ruku, niz „srpskih Gotovina i Markača“, sa nejasnim obimom i teretom krivice.
Ima li boljeg poređenja od ovog: Ante Gotovina, na primer, (navodno) uhapšen je u Španiji, gde se prethodno skrivao. Vojislav Šešelj je dobrovoljno odleteo u Hag čim je Karla del Ponte obelodanila optužnicu protiv njega. Gotovina je bio optužen za „zločinačko udruživanje“, po komandnoj odgovornosti, dakle, i za planiranje i realizaciju etničkog čišćenja. Šešelju Haško tužilaštvo, u najvećem delu optužnice, pripisuje ratno huškanje. Gotovina, koji je u julu 1995, u vojnoj bazi kod Zadra, sa šefom CIA Džordžom Tenetom, spremao akciju „Leto 95“ („Oluju“), sada je, odlukom „3-2“ veća dobio mur na nevinost, a „dobrovoljac“ Šešelj, evo desetu godinu, sedi u pritvoru, bez presude po glavnoj optužnici. A država Srbija ćuti. Ćutala je Živkovićeva, ćutala prva Koštuničina, ćutala druga Koštuničina, ćutala Cvetkovićeva, ćuti Dačićeva vlada; osam godina ćutao je bivši predsednik države, pet meseci ćuti novi. Ćute o slučaju državljanina Srbije Vojislava Šešelja koji nije mogao da bude tužen za udruženi zločinački poduhvat, jer, prosto, nije imao nikakvu državnu ili komandnu funkciji za vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije… Mogu samo da zamislim kako su se u Hagu uprpali od saopštenja naše vlade, koja je, od petka, saradnju s Tribunalom, svela samo na „tehnički nivo“!?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
