„Gospodin državni kancelar je odlučnim glasom, vrlo glasno, ali sa vedrim simpatičnim naglaskom, počeo da govori našim novinarima da je zbliženje Nemačke sa našom zemljom bilo stalno nastojanje njegove vlade, te naročito podvukao potrebu što srdačnijih privrednih veza između naših dveju zemalja…“ – izveštavala je, režimu oduvek podatna „Politika“, od 18. januara 1938. Vremešne novinske dame, dohvatio sam se onog trenutka kad se današnji srpski kancelar svojski nalupao kako bi se uvek držao brudera Nemaca, a ne, kao pijan plota, lenje i rasipničke braće Grka.
Iz čega je, uvek budni, Vulin, zaključio da mi već imamo Vučića, pa nam nije potreban Cipras (e, Cipras, jesi našao saveznika u Srbiji). Braća Hrvati već poseduju svog Sinčića, a za prvog anarhosocijalistu među Srbima, kad mu to već ne uspeva u Demokratskoj, kandidovao se Borko „Fusnota“ Stefanović. Kome ovde, za „Kosovo s fusnotom“, još jedino Njegova ekselencija i ja, skidamo kapu.
Danas priznajem da nas je sve zajedno naš kancelar opet dobro zeznuo – uključio desni žmigavac, a onda, kod Albukerkija levo, preko Finske, iz daleke i prijateljske Švedske, pozvao Ciprasa da mu Srbija bude prva međunarodna destinacija…
Dačić se, opet, kao i šef mu Vučić, laća neke tamo birokratkinje Kocijančićke, pa istresa verbalne bicepse i tricepse. Ja mu za „boks vreću“ toplo (jer je bezbolno) preporučujem i Vinka Hafnera, Pregla, Spomenku Hribar, Kučana, Drnovšeka i druge arhetipske „neprijatelje iz Dežele“ – samo ne Jelka Kacina, jer to još može da zaboli. Sve siguran znak do znaka da stiže, ko zna koji po redu, nastavak briselsko-prištinskog monologa protiv Srbije, te da, shodno nalogu iz Berlina, valja odspinovati pažnju javnosti na neke periferne teme, daleko od priče o srpskom pravu svojine, tekovine i stečevine na Kosmetu.
Njegova ekselencija, u dosluhu sa mnom, iz taktičkih razloga, zaćutao. Da nam, pre vremena, pakleni plan za spas Kosova i zaveru protiv stabilnosti Vučića, Dačića i Babića, dakle urotu protiv Srbije – ne provale Drecun, Jorgovanka, Gojkovićeva, Martinović i ostali osvedočeni borci za evropsku Srbiju bez Kosmeta iz redova „videlovaca“, kako su prve srpske naprednjake, prvotno, zvali u doba kneza Milana.
A o čemu je još, onomad, pisala lirski raspoložena „Politika“ prigodom posete šefa jugoslovenske vlade Stojadinovića rajhskancelaru Hitleru: „Jugoslovenski novinari u Berlinu doživeli su danas jednu lepu čast, bili su primljeni kod Vođe Rajha i državnog kancelara g. Adolfa Hitlera u palati koja se sada zove „Rajhskancelaj Pale“. Nekoliko naših novinara (među njima i „doajen“ Predrag Milojević) koji su premijera pratili na tom putu mira, saradnje i prijateljstva, dobili su najviša odlikovanje nemačke vlade…
Danas Međunarodni sud pravde u Hagu – onaj što je presudio da je proglašenje nezavisnosti Kosova legalno i legitimno jer je to učinila grupa građana (!?) – odlučuje po tužbama Srbije i Hrvatske za genocid. U Beogradu, blaženi mir, skoro kao uoči presude istoga suda o Kosovu. Odlikovani ili pohvaljeni „mejnstrim“ mediji ovdašnji bave se „skandinavskim temama“ i nadolazećim, skoro pa galopirajućim „švedskim standardom“ koji samo što nije zakoračio u Srbiju. A šta narod čini? Sve se više navikava na to da je „niža, ropska klasa koja ima da se ulaguje i da se klanja, da bi se umilila gospodaru.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
