Ljute se neki čitaoci zato što često pominjem đenerala Milana Nedića kao nemačkog kolaboracionistu, jer je, vele, „spasao mnoge Srbe, ali i Slovence“ s one strane Drine, Dunava i Save. S čime se potpuno slažem. Nisam istoričar i ne pišem ja ovde o Nediću radi Nedića, već da bih ilustrovao svoju, možda preslobodnu, tezu kako je sve ono što govori i dela naš sadašnji Kancelar već viđeno, već rečeno, jednom već rađeno. I nije morao Bler da zapuca čak ovamo da bi našeg Kancelara uputio u odgovarajuće štivo za pokrivanje takve politike, kad mu je ja, iz utorka u utorak, serviram na tacni.
Reče tako Kancelar, prošle sedmice, kako „strane diplomate više ne dolaze u Srbiju da bi nam lupale čvrge, jer srpska vlast nije sluga Evropskoj uniji“.
Ma, ni sedam dana nije prošlo, isti Kancelar, uz ushićenje da ga to „čini ponosnim“, javno priznade kako, „kada nešto ne znamo – a mnogo toga ne znamo – mi pitamo Nemce kako se to radi i uradimo to na taj način“. A „tako ćemo i u budućnosti raditi“, nalupeta se Kancelar koji ne prima čvrge. I, kako posle toga da čovek ne zaviri u adekvatnu literaturu („Novi uslovi onove i stvaranja“), iz koje se naš Kancelar, očigledno, napaja državničkom strategijom i vizionarstvom?! Elem:
„Zastavu oslobođenja Evrope od starih duhovnih zabluda i ropstva kapitalizmu demokratije visoko je podigla Nemačka Adolfa Hitlera… nemačke vlasti prepustile su civilnu upravu domaćim komesarima, pomažući ih ipak svuda tamo gde ovi sami nisu mogli… Reakcionari su to shvatili kao slabost i jednih i drugih i počeli huškati protiv svega onog što bi moglo olakšati i ubrzati preporod Srbije i njenu rehabilitaciju pred Nemačkom i ostalim kulturnim svetom… Kraj sve naše nesposobnosti da se snađemo posle državnog sloma i narodne katastrofe, Nemačka nas je razumela. Razumela nas je u momentu kad smo i sami počeli da gubimo veru u sebe, veru u našu misiju na ovome tlu… Razumela je natčovečanske napore elite našeg naroda koja je svom snagom pregla da uspostavi saradnju našeg i nemačkog naroda. Razumela je naše teškoće. Razumela je i priznala naše pravo na bolji život – isto onako kao što nikome nije osporavala pravo na život, ali ne izvan evropske zajednice naroda!… Verujemo u reč moćne Nemačke nacionalnog socijalizma i koristimo one njene tekovine koje odgovaraju našoj duši i našem tlu. Prihvatimo saradnju koju nam velikodušno ona omogućuje!“ („Obnova“, Beograd, 9. septembar 1941)
Pošto već znate kako je ondašnji nemački kancelar / firer odgovorio na „izraze ljubavi i poštovanja“ srpskog „krema“, citiraću vam samo šta je našem aktuelnom Kancelaru uzvratio ovodanji nemački ambasador u Beogradu: „Uz naše zalaganje i dobru saradnju sa premijerom Srbije koji je naš odličan partner, u Nemačkoj vidi uzor, i nama se obraća za puno saveta, jako smo napredovali u svim poljima“. Iz čega, g. Vilhelm zaključuje da Nemačka „u očima premijera Vučića i, uopšte, srpskog naroda svira prvu violinu“!
I, zato, da li je to neko zaturio Ekselencijinu platformu o Kosovu u ko zna koji zapećak, i zašto se, umesto, ipak izvesnijem, turskom, tj. ruskom toku, okrećemo američkom gasnom vazduPLOHovu na letu za zemlju Hazara – ne pitajte komesara Vučića. Odgovor na ova pitanja zna samo g. Vilhelm: „Normalizacija odnosa s Kosovom ne znači priznanje, nego da uspostavite dobrosusedske odnose!?“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
