Hromi Daba sigurnim korakom

…- ne znam otkuda, tek – setih se one rečenice koju je, u travnju 1990, na skupu HDZ u (zagrebačkoj) Dubravi, izgovorio pokojni Tuđman: „Sretan sam što mi žena nije ni Srpkinja ni Židovka.“

Osim Čede „Čuvara vatre“ koji je – valjda hoteći da bude duhovit – čestitao „slobodarskoj Crnoj Gori i njenim građanima što su, uprkos do sada nezabeleženim pritiscima crnogorskih i srpskih nacionalista, pobedili vikend teroriste i njihove domaće plaćenike i nisu dozvolili da se Crna Gora i region vrate u devedesete“ – svako ko ima imalo obraza vidi da su nedeljni izbori ponajmanje ličili na slobodne, fer i demokratske.

Crnogorski režim koji se samodefiniše i, pred zapadnim svetom, deklariše kao jedina demokratska i evropska opcija u svojoj zemlji, uz stotine i stotine primera kupovine, preprodaje i lažiranja glasova, u izbornom danu, isključio je čak i „Viber“ i „WhatsApp“, spuštajući tako roletne na najkorišćenijim kanalima komuniciranja. Toliko da je sve ličilo na onu legendu koja se dešavala na Kosovu. s proleća 1981, kada je ondašnji komunistički funkcioner DŽavid Nimani, s namerom da zataška albanske demonstracije pred međunarodnom javnosti – uzviknuo: „Zaustavite taj Rojter(s)!“

Pre toga, tokom cele kampanje, reciklirani otpaci i odbačeni servisi nekih bivših bivših režima u Srbiji, danas kreatori „Necenzurisanih laži“ i medijski pogonski motor (našeg) ovdašnjeg Kancelara i, paralelno, Đukanovićevi „mozgovi“ za ispiranje mozgova, ali i podvojene ličnosti – ovde najviši mogući Srbi i antizapadnjaci, rusoljubi i natofobi; dole, u Crnoj Gori i Brdima, najveći srbofobi, rusomrsci i natoljubi – beskrupulozno su urnisali crnogorsku opoziciju, optužujući čak i neke manjinske Albance i pristalice građanske opcije da su ruski ili srpski špijuni!

I, konačno, brutalnom propagandnom akcijom u noći pred izbore kojom je srpska državna vrhuška i milicaja, za tren, bila, kao, zatečena, direktno su za više procenata glasova povećali birački zbir De-pe-esa i više nego direktno odbili birače od umivenih proreferendumskih snaga iz „Ključa“, na jednoj, antimilovih independista iz Es-de-pea, na drugoj strani i antinato De-efa, na trećoj.
Zbog svega toga, iako matematika kaže da su principijelno antiđukanovićevske stranke, među kojima ima i nacionalnih proruskih, ali i dosledno građanskih i prozapadnih, porazile Milov „Siguran korak“ – moguće je da najdugovečniji režim u Evropi ponovo formira vladu.

A, sad čujte šta ću reći: jedina nada za Pirove pobednike nad Đukanovićem jeste – ne šalim se – reč Aleksandra Vučića!? Ako Vučić, brzinom kazaljke na satu, ponovo ne promeni svoje mišljenje, onda „ključ“ za priznavanje izborne volje crnogorskih građana leži u rečenici: „Voleo bih da vidim i čujem stvarne ii ozbiljne podatke o tome da je Dikić planirao neki teroristički akt i voleo bih da hapšenje nekoliko ljudi iz Zubinog Potoka nije zasnovano na iskazima albanskog komandira policije Seljimaja!“

A šta vi iskreno mislite, poštovani čitaoci: Verujete li zaista da su „terorističku grupu iz Srbije radi hapšenja Đukanovića“ doveli Medojević, Mandić, Lekić, Milić, Dritan Abazović, Rakčević, Krivokapić, Bečić i tome slično?