U „mrtvoj trci“ s Tikom Stanićem koji bi ruku u vatru stavio da građani Srpske ničega nemaju protiv rediteljskog prvenca Anđe Džoli, u ono malo neradnih dana, razleteli se, po ovdašnjim televizijama, s tajnim pismom u rukama (adresant: Priština; adresat: valjda, Brisel), Ivica s maricom i najznamenitiji mali Borko u Srbiji, još od izvornog „Pozorišta u kući“. Ne mislim, dakle, na Bjelogrlićev rimejk, već ono sa pokojnom Stašom Pešić, neprikosnovenim Đuzom i neodoljivom Ljiljom Lašić.
A propo, dakle, malog Borka i Ivice s Maricom – toliko su se zaduvali da do vazduha ne mogu da dođu – razumem da su nam naši partneri iz Prištine, van svake razumne sumnje, a naravno, neočekivano, u minut do podne, zabili nož u leđa.
U pismu koje je, navodno, Tačijeva vlada uputila zemljama članicama Evropske unije, Priština tužibabi Beograd zbog neuspeha dijaloga, u kome Kosovo predstavlja potpredsednica Vlade, a Srbiju tajnik Demokratske stranke; te zbog „ograničenog napretka“ u takvome dijalogu, pa zbog „nedostatka suštinskog dijaloga u implementaciji u postizanju dogovora o otvorenim pitanjima“… I tome slično. Sve u svemu, začin „C“: Priština poziva EU da Srbiji ne dodeli status kandidata, što je nekako i razumljivo – pravednije je da svi zajedno, Srbija bez Kosmeta i Kosovo bez Srbije, ne uđemo, makar i u odelo kandidata.
Čemu se ne raduju, očekivano, samo raspojasani radikali i razbarušeni DSS, već, ako pravilno tumačim, čak i jedna Litvanija, navodno – zbog belosvetskih ambicija malog Vuka. Jer, Vučić Jeremić, elem, više ni sam ne može da odluči: malo mu što je već predsednik Novaku i kompaniji, što je već četiri godine kandidat za premijera Srbije, već se kandidovao i za predsednika Skupštine planete Zemlje.
Ali, ja i dalje uzimam da ima rešenja da, na jednoj strani, ispoštujemo „svetu preambulu“ oko koje se principijelno premišljaju čak i Tadić i Nikolić koji su je, pre pola decenije, referendumski izglasavali, no i da izađemo u susret „našim prijateljima“ iz Brisela.
Ideja nije originalno moja već predsednika austrijske Privredne komore koji je predložio da Grčka proda Turskoj „nenaseljena i daleka“ ostrva („Turska bi bila veoma zainteresovana“) i tako se spasi bankrota. „Odustajanje od delova sopstvenog suvereniteta bio bi znak zahvalnosti za pomoć.“, veli ovaj moj kolega, a ja stvar neprincipijelno prevodim na srpski jezik: Dakle, ne odričemo se teritorije Kosmeta, jer nam Ustav to ne dozvoljava (mada, što bi rekli „preokretaši“ i deo onih koji se u hodu već „preokreću“ – ne mora se držati Ustava kao pijan plota), već Briselu isporučujemo neke druge delove svog teritorijalnog suvereniteta s kojima on može činiti šta mu se prohte, pa ih, na koncu, udeliti i Tačiju, ako baš hoće. Svaki srpski patriota onda se, u ime najvišeg nacionalnog interesa, odrekne nekog dela svoje lične teritorije: neko ara njive, neko kojeg kvadrata stana, neko akvarijuma, neko kojeg centimetra vlastitog kreveta i, kad se nakupi taman koliko zahvata današnje Kosovo, da nas Bog vidi. A niko od nas ne bi ni osetio. No, kad već pominjem (ne)principijelnost, vidim, odnekle oficijelno izračunalo da su, a propo Kosova, najneprincipijelniji bili Tomislav Nikolić i Vuk Drašković. Jer su, kao, najdrastičnije menjali svoje stavove o istom. Đe baš oni?
Onomad je, na 17. sednici SK SKJ, 1988, Vasil Džemperovski (Tupurkovski), principijelno braneći nesrećnog inženjera Čkrebića od zapadne zavere, prvi put upotrebio sintagmu „neprincipijelna koalicija“, što je Miloševićeva propaganda vešto zloupotrebila, predstavljajući to kao odbranu politike „oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“.
Kada bi čovek zaista hteo da bude zlonameran i upustio se u istorijat „principijelnosti“ naših političara, njihovih političkih mena i priključenija, čak i kad ne bi uzimao u obzir komunističku prošlost dobrog dela njih, već krenuo od devedesete, ni za prste jedne ruke ne bi ih ostalo toliko za koje bi mogao da kaže: e, taj i taj je, kad je reč o najvažnijim stavovima i obećanjima, bio baš principijelan. Mislim, načelan.
No, da ne biva da raspirujem samo sive primisli. Hajde, makar, dok ovo čitate, da zajedno verujemo da nas Evropa čeka raširenih ruku, da s istom ljubavlju o nama brinu i Moskva i Peking; da ćemo Kosovo zanavek sačuvati, da ćemo kandidaturu sigurno dobiti baš sad, a ne, recimo, sedam dana pre održavanja izbora.
„Fijat automobili Srbija“, ionako, malo-malo, pa gurnu neku samo anfas ili profil fotku svog neviđenog (ali, bukvalno) novog „fijata 500L“. Promocija novog automobila je, pazi datum, 6. marta, na Sajmu automobila u Ženevi, uz već najavljeno prisustvo srpskih političara i privrednika. „Skener“ ostalih unutrašnjih organa ovoga strateškog projekta – hajde da se kladimo – ima da ekskluzivno bude obelodanjen, baš u toj nedelji uoči glasovanja. I da završim s Borkom: „I ja volim pozorište! I ja! I ja! Ali, ne u svojoj kući!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
