Priznajem da nisam imao snage da, poslednje hefte, odslušam sve one sate i čase preš konferencija, javnih izjava, medijskih monologa i skupštinskih soliranja našeg Kancelara, ali sudeći po novinskim naslovima, biće da i nisam nešto propustio. Ustvari, razumeo sam da se Prvi (među nejednakima…) opet žalio na pomanjkanje građanskog razumevanja prema njegovoj mesijanskoj misiji, pa je potražio saveznike među onima koji mu još ponajmanje ne veruju, pošto ionako nikome više ozbiljno ne veruju…
Jer, posle subgenijalne ocene Kancelara Srbije, date usred Moskve, da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je EU potpisala sa Kosovom može biti dobar sa gledišta napretka srpske ekonomije i osvajanja novih tržišta, koju su njegove lične poštonoše sa „Srpske liste“ razumele kao glasanje „za“ Mustafu i Tačija – šta smo drugo i mogli da očekujemo od „smanjenja smanjenja“ penzija za svih 1,25 odsto?
A kako je Kancelarev guru, u sličnim kriznim situacijama, podilazio vaskolikom srpstvu i građanstvu pride. Kad je prosio podršku za svoje „neophodne reforme“, zborio je ovako (1.9.1942): „… Ali, da bih do kraja završio narodno delo, treba mi vaša vera i vaše srce i vaš razum. Potrebni su mi i vaša mudrost i vaše strpljenje. Učinite me još jačim vašom saradnjom. Ne jačate time mene, jačate Srbiju i srpski narod. Samo u slozi i gvozdenoj disciplini, svesrdnim radom i uzajamnom pomoći ćemo videti zoru boljih dana…“
A kad bi, na primer, poželeo da podiđe najsiromašnijem socijalnom sloju, srpskom radeniku i seljaku, Milan Nedić je ovako govorio (8.2.1942): „… Pitam danas sav čestiti srpski svet: Ko poruši u Srbiji javna narodna dobra? Ko razori železničke pruge? Ko prekopa puteve?… A ko popravi sve to? Ko povrati narodu i dušu i život? Ko ga spase od gladi i zime? Odgovor je kratak, ali utešan: Naši, srpski radnici, svesni patrioti… Za vas mora i društvo i država da se pobrinu da imate i ruha i kruha, i kuće i kućišta…“
No, lako je bilo onome Đeneralu u odnosu na Kancelareve muke Tantalove: taj se, osim o izbeglicama (najvećma, srpskim iz NDH), starao samo o najužoj Srbiji, onoj bez Kosova, Vojvodine, juga, istoka itd, a Kancelar se upinje da se odupre mantri dvorskih luda i „vidovnjaka“ koji ga ubeđuju da je „Kosovo na dnu liste prioriteta građana Srbije“.
Zato, ovih dana, uprkos euforiji zbog „pobede“ u Unesku (usput, istoga dana, Republika Kosovo bez fusnote primljena je u Svetsku rukometnu federaciju), Kancelar „ofira“ svog partnera „Dačeka“ da je ovaj, 2013, hteo da podrži ulazak Kosova u UN. Umesto da saopšti građanima odakle vetar duva: Jer, u ime Kancelarevih „evropskih prijatelja“, ona Lunačekova, bez pardona, poručuje da, ako već „Zajednica srpskih opština“ nije po Ustavu Kosova o čemu je odlučio Ustavni sud Kosova pod privremenom okupacijom, onda, jašta, treba da se menja – „Briselski sporazum“?! Dočim, ako ceo celcat „Briselski sporazum“ nije u dosluhu sa Ustavom Srbije, onda iz preambule Ustava Srbije treba da se izbaci odrednica da je Kosmet deo Srbije!?
Mislite da se neukusno šalim kad ponavljam da mi se, pak, čini da Pak nešto smera u Ekselencijino ime? Recimo, nalog „sestrama karmelićankama“ iz samozvanog Ustavnog suda Srbije da se konačno dohvate svog posla kada je o „Briselskim sporazumima“ reč. Kao što im je dva puta, protivustavno, naredio da to ne čine ni za živu glavu… A gde je u svemu tome teroristički akt u Parizu? Nas glava zbog toga ne boli, jer otkako vojska, „u cilju ubrzanja naših evropskih integracija“, ne brani naše granice, ionako smo prepušteni na milost i nemilost drugima…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
