Nemački ministar propagande dr Jozef Gebels poveo je, u proleće 1933, ogorčenu borbu protiv tzv. „trenda nacionalnog kiča“ da bi sprečio širenje nacionalizma na lažnoj i komičnoj osnovi i iskorišćavanje patriotskih osećaja u merkantilne svrhe. Zabranio je, između ostalog, proizvodnju lula i pivskih krigli sa Bizmarkovom glavom; društvenu igru pod naslovom „igra nacionalnog preporođaja“; prodaju jedne marke pisaljki sa natpisom preuzetim iz patriotskih pesama, a potom zabranio i kelnerima i igračima u noćnim lokalima da se oblače u uniforme iz doba Fridriha Velikog, kao i da se hitlerovski krst upotrebljava kao znak na barovima i lokalima za zabavu.
Ali, da „nacionalni kič“ nije lako iskoreniti, pokazalo se baš u jeku te Gebelsove kampanje, kada su berlinski poslastičari spremili Hitleru veliku rođendansku tortu, a tamošnji mediji uredno zabeležili da je za nju utrošeno: šest i po kilograma brašna, 11 i po kilograma butera, 16 kilograma šećera, 145 jaja, po četiri kilograma marcipana, jagoda i čokolade i tri kilograma fondana. Tortu na kojoj je nacrtan ogroman „hakenkrojc“ (kukasti krst) – Firer je, naravno, sa zadovoljstvom primio!
Sloba je, negde u prvoj trećini svoje vladavine, pisao „Politici“ i tražio da ga baš toliko ne hvali.
Računam nekako da je i Vučić u političkim godinama Miloševićevih „ranih radova“. I zato, od subotnjeg „Dnevnika“ u pola osam, evo, čekam da se premijer ogradi od onolike mu količine Vulinove javne očaranosti i divljenja, što Alekovim likom i delom, što „strpljenjem“. Dobro de, razumem „Če Gevarinu“ potrebu za – u odsustvu drugarice Mire – novim idolima; poštujem i Alekovo verovanje u kumire, od Šešelja do, evo, pokojnog Đinđića i Angele Merkel, ali ne shvatam lika koji, u ime pretplatnika (i budućih platiša takse na Javni medijski servis) „Televizije otvorenih očiju“ ne sme Vulina da pita ono zbog čega ga je pozvao u centralnu informativnu emisiju!
Ako se, dočim, zanimate zašto ovako, okolo – izokolo, odgovaram Susjedu… Prvo, da je Prijedorčanin nekad zavirio u udžbenik geografije za peti razred, naučio bi da Pale nisu u Bosanskoj Krajini. Drugo, ovo je neravnopravna utakmica. Susjed arči vreme, prostor i hartiju svakog bogovetnog dana, a ja samo jednom nedeljno, mada skromno mnim da sam i time dodijao „Danasovom“ čitalištu. Treće, ako računamo i Susjedov virtuelni dangubiluk, botove i ostale njegove bolide, bilo ih je 100 na jednoga, o zar se i to može… Četvrto, kao što ja nemam kapaciteta da sa Susjedom polemišem o književnom delu njegovog, još jednog bivšeg idola (Susjed se u mladosti i srednjosti baš vezivao za ljude od uticaja), npr. Dobrice Ćosića, tako bivši funkcioner DSS i Koštuničin ambasador na Kipru, do juče verni Tadićev zaptija, a danas novovučićevac em reformator „na liniji“, nije moj nivo za rasprave iz oblasti politike, medija, komunikacija. Za to su, ipak, potrebne i neke škole.
Zašto je pokojni Tijanić bio najvrsniji polemičar na srpskoj javnoj sceni? Prosto stoga što je bio spreman da pređe onu ivicu žileta, ali je, iza njegovih teza, stajala i efektna argumentacija s kojom se čovek mogao, a nije morao složiti. Susjed ima samo drčnost i – ništa više. A u politici ni toliko. Sad, pošto je, iz profanih razloga, od ljutih Srbendi, prebegao u radikalne a napredne evrofanatike, Susjed bi „najvoleo“ da, po svom kalupu, preumi i ceo narod. No, na tom terenu, Susjed je samo loš „copy paste“ Velikog Aleka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.