Ne znajući da piše, Vožd je, gde bi trebalo, stavljao svoj pečat mesto svog ručnog potpisa. Taj pečat je svakad nosio uza se; držao ga je u kesi s novcima, ali, ako kakav akt nije hteo odobriti, a nije rad bio otvoreno kazati da neće, on bi se užurbao pipajući se po pojasu i božem tražeći pečat, pa bi najposle rekao: „Ene, koekude, pa nema mi ovde pečata!“
I tako bi spremljeni akt ostao nepotpisan („Karađorđe u govoru i tvoru“, Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1904).
Danas je štambilj zasigurno u Ohaju (Dejton), a ključ od državnog mura u nedrima Ričarda Lavljeg Srca. Tamo naš Predsednik ratuje za mir, to jest za ono što smo, u mnogo većim količinama, imali i bez rata. Tamo su naši deputati otišli da – pristanu. I dok su oni tamo, to jest dok oni pristaju, ovde je: preporučeno niškim radnicima da ne štrajkuju dok Predsednik pregovara o miru; penzioneri su umoljeni da se strpe još neki mesec; parlament čak ni sa četvoricom odavno bivših poslanika nema kvorum, a ipak donosi odluke; ukidanje sankcija nam iznenada toliko omililo, pa nam milije i od slobode, srpstva, pravde, sloge, ravnopravnosti (citat: režim, 1989-1994).
U to ime, sad su izdajnici heroji, dezerteri, valjda, junačine. Sve je spremno za veliki povratak naše delegacije. Verujem u doček ravan onome koji je Beograd u junu priredio košarkašima.
Tuđman i Izetbegović imaju pravo da ne prihvate. Naši su tamo radi pokajanja. Ako im se pečat i zaturi – ima ko da im ga nađe.
(Cvijetin Milivojević, „Pokajanje“; zapisano u „Blicu“, 3.11.1995)
Petnaest godina posle:
Sindikati su, oni veeeliki, u ovoj zemlji, od 1945. naovamo, uprkos svim strogo kontrolisanim nestašlucima, po pravilu, uvek bili tu kad je, na koncu, zatrebalo da se sačuva, ovaj ili onaj, režim. Devetočlani pregovarački tim pet sindikata koji je trebalo da pregovora u Vladi Srbije o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju – imao je juče šansu da me demantuje. Je li to i učinio – čitaćete već danas u „Danasu“.
Naš Predsednik sada pregovara o Evropi. Bože, šta je naš mali bedni život spram tolike Evrope!?
Samoproglašeni penzionerski Mesija, Krkobabić (mislim, Senior), zaturio da l’ pečat, da l’ sebe celog; nema ga ni pred MMF-om ni pred sindikalcima. Što je imao da kaže, rekao je onomad Tomi, Koštunici i Velji, kad ih je o’ladio od Vlade.
Naivno iskreni Ljajić izleteo se da, bez saglasnosti MMF-a (i Svetske banke), nijedan sindikalni zahtev ne može da bude prihvaćen!
Operater kablovske televizije SBB (60 odsto srpskog tržišta, podaci sa Vikipedije) i kablovski internet distributer (2007. opsluživao 90 korisnika ove usluge u Srbiji) – dakle, monopolista koga mesečno papreno plaćamo – ukinuo svojim pretplatnicima „Arenu sport“, tj. prenose italijanskog, španskog i srpskog fudbala plus tenis i NLB košarku pride. Može mu se: em su mu kao vlasnici uknjiženi Evropski investicioni fond Mid Europa Partners, sa sedištem u Londonu, i Evropska banka za obnovu i razvoj; em, kako tumače RATEL i RRA, „kabl“ je jedino obavezan da gledaocima ponudi kanale Javnog servisa koji vam, pak, uredno isključuje HRT kad god se to nekome u RTS-u prohte. A sve to dodatno plaćate kroz RTV pretplatu…
Možete da se „žalite Upravi vodovoda“!? Zašto? Zato što, kao što reče Edina Popov, predsednica Asocijacije potrošača Srbije, „još ne funkcionišu evropske direktive o nefer i nepoštenim odredbama u tipskim ugovorima, pa stoga kablovski operateri mogu da menjaju cene i uslove usluga kako hoće“. Da se podsetimo, kablovski operater je ono što vam je privezalo debeli kabl za zgradu i onda ste večno osuđeni da budete u dužničkom najamnom ropstvu.
Srbija, naime, nema pravilnik koji bi regulisao rad i funkcionisanje 77 kablovskih operatera, koliko ih ima prema podacima RATEL-a ima.
Monopol je društvena igra, zamišljena kao simulacija načina na koji funkcioniše pravo društvo, u kojoj je cilj „osvajanje“, kupovina i kontrola najluksuznijih lokacija, objekata i gradova. Igrač koji „ima“ kuće i hotele ostvaruje monopol koji mu, opet, daje za pravo da „zida“ marže kolike želi.
Ali, da sve ne bude kao puka kopija života u Srbiji, na početku igre monopol na kartonskom četvorougaonom terenu, svi su jednaki, svi imaju istu šansu. „Talovi“, „karteli“ i dogovori među igračima nastaju tek kasnije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.