Ispovednik naš nasušni

Nas građana individualno, a tako i kolektivno. A pričinjenih, pretpostavljam, njemu. Iskreno, nije lako doneti tako teške odluke tipa hoće li doktor Stefanović i nadalje nositi pendrek ili, možda, vojničko žezlo, da li će se doktorka Mihajlovićka, posle energetike, saobraćaja, infrastrukture itd. okušati i u prosveti ili, što da ne, kulturi, sportu; a doktora Malog prekomandovati na doktor-Stefanovićevo mesto, pošto već ima iskustva s istom, mislim, ali komunalnom… Ili pomiriti, ni po babu ni po stričevima, zahteve predsednika Ruske Federacije, na jednoj, i pomoćnice američkog državnog sekretara na drugoj strani, koji su trenutni nivo razgovora našeg tehničkog Kancelara. I tome slično.

Ovi, pak (Pak?), što imaju opipljive šanse za ufur u Kancelarev pobednički voz bez voznog reda, ćute kao zaliveni i u crnu zemlju pogleduju, sve da, makar nesvesnim činjenjem ili nečinjenjem, nečim, ne dao Bog, Kancelara ne bi razjedili. Onaj Što Čeka Taj i Dočeka, sve sa Palmom mu, izgricka nokte „gledajući u pasulj“ nije li Kancelarev nedolazak na gladijatorsko pesničenje u Končarevu neki loš, skriven znak. Pajtićeve, opet, muče istopolni brakovi, Čedomirove (ne)uzvraćena ljubav sa naprednjačke strane, Sandu sumnja da je Boško „vara“ sa Mandatarem, a Vojvodu – još od izdaje sin(ov)a Brut(ov)a – pitanje jesu li mandati vlasništvo stranke ili poslanika / odbornika…?

Naš „deus ex machina“ odgovore na ova i nalik pitanja rešava, inače, u visokom procentu: za samo 14 sati, od ukupno 86, odagnao je muke čak 35 srećnika među onih 5.000 koji su čekali ispred Nemanjine – i to sve u jednom danu. MVP, što bi se reklo…

Ali, meni, cepidlaki očigledno, baš našao da padne na pamet Adam Smit u prepevu (ne znam otkud baš njega?) Kancelarevog omiljenog Vebera: „Svoj ručak mi ne očekujemo od blagonaklonosti mesara, pekara ili seljaka, nego od njihovog osvrta na sopstvenu korist; mi se ne obraćamo njihovoj ljubavi prema bližnjem, nego njihovoj sebičnosti, i nikada im ne govorimo o svojim potrebama, nego stalno samo o njihovoj koristi.“

Te zato, spreman da, u suprotnom, ako ne dobijem odgovor, upadnem u Ničeov nihilizam – pitam: Pod jedan, ko je Njegovoj ekselenciji (koji je poverio mandat za sastav vlade tehničkom Kancelaru) dao mandat da obmanjuje građane Srbije kako se „Vučić ponaša potpuno u skladu sa Ustavom“ dok mu taj isti Mandatar ne odgovara na kroki krokija platforme o Kosovu i Metohiji blizu 430 dana; zašto nije donet ustavni zakon o AP KiM jer je čak i Ekselencijin US (tzv. Ustavni sud) kojim direktno i protivustavno komanduju Ekselencija i Kancelareva vlada blablatrućao o tome da neke vladine uredbe proistekle iz Briselskih sporazuma moraju da se usklade sa važećim Ustavom Republike Srbije?

I, pod dva, dokle ćemo, uprkos stavu oficijelnog Londona, da „Ne damo Blera“ i da, kao zjenicu oka svoga, čuvamo sve pripadajuće posledice koje je prouzrokovao njegov „savetnički“ angažman u Beogradu – valjda, do poslednjeg Srbina i građanina Srbije?

Ah, da, Ničeov nihilizam: verovanje u bezvrednost… kada spoznajemo da se zbivanjem ništa ne prouzrokuje i ništa se ne postiže… osvešćavanje o dugom rasipanju snage, mučenje zbog „uzaludnosti“, stid pred samim sobom kao da je čovek suviše dugo varao samog sebe…