Istraga posrbica

Na pokojne premijere: Zorana Đinđića iz Bosanskog Šamca; na Mirka Marjanovića iz Knina…? Ili je aludirao na zavičaje ostalih predsednika srpskih vlada od devedesetih godina prošlog veka – Radomana Božovića, Dragutina Zelenovića, Nikole Šainovića…?

Ili je ciljao svoju opsesiju, a moju „naglašenu simpatiju“, iz Koštunića bližim, a od hercegovačkih Damnjanovića daljih poreklom? A baš je „Čitluk Sahibija“ autor teze da se potomcima Srbijanaca „u pretkosovskom smislu“ danas ne može pohvaliti više od tridesetak hiljada Srba. Mislim, ono, u Basarinoj teoriji prirodnog zakona.

Je li mislio na hercegovačke kumove Vuka i Šešelja? Na predsednika Narodne skupštine iz 1991. Slobodana Unkovića ili njegovog prezimenjaka Milorada, bivšeg gradonačelnika Beograda?

Na Aleksandra Vučića, Bugojanca po očevini?

Na Krkobabiće ili Sonju Biserko od Krajine?

Na Žarka Obradovića od Berana grada? Na Kotoranku Borku Pavićević? Na Matiju Bećkovića i Emira Kusturicu? Na profesora Mićunovića? Na Tuzlaka, Sarajliju i Bijeljinca Rodoljuba Šabića? Na Petra Škundrića? Na Vuka Jeremića i Cazinsku krajinu? Na bivšeg semberskog zeta Velju Ilića (otuda si odakle ti žena..)?

Na Nenada Čanka, što ga, kao mene ime, „otkriva“ prezime?

Ili je Basarina teorema možda evaluacija pretrage krvnih zrnaca većine glavnih urednika u Srbiji?

Podseća me najnovija Basarina fama na „veliko spremanje Srbije“ pre 17 godina, kada je ono, negde baš u leto, doktorka sociologije i marksizma Mira Marković, odlučila da pročisti i, od srpskog nacionalizma, izleči naše zaražene duše. Taj je njen srbijanski ekskluzivizam sveden na zaključak da joj Srbi (koje su Njeni na vlasti ostavili u drugim državama bivše Jugoslavije) liče pomalo na Turke. Zapisao sam tada kako mi se čini da lajt-motiv neorasizma tadašnje gospodarice naših sudbina leži u onom monologu Hamze-kapetana iz „Gorskog vijenca“:

„Ja sam bolji, čuj, Vlaše, od tebe,

bolja mi je vjera nego tvoja!

Hata jašem, britku sablju pašem,

kapetan sam od careva grada,

u njem vladam od trista godinah;

đed mi ga je na sablji dobio

đe su carstva sablje dijelile,

đe mu tragu osta za gospodstvo.“

Najglasniji u ovom ćoravom poslu krvnih laboratorijskih pretraga danas, u većini su i sami prekodrinci i ini prečani poreklom ili podrijetlom ili oni koji među svojima imaju dosta takvih. Basara bi, i sam drinac-prekodrinac, mogao da bude prototip ovakvog javnog mišljenja da nije, ođedanput, poželeo da postane ideolog. Koji će, ako se zbilja dokaže valjanost njegovih sociološko-etnoloških istraživanja kojima, u političkoj psihopatologiji prekodrinaca, in vivo, „prepoznaje klice fašizma i naslućuje njihove neizbežne posledice“ – biti moj kandidat za sledećeg Nobela u oblasti humanističkih nauka.

No se nešto ne sećam da je Basara, dok sam ja „prekodrinski srbovao“ po rahmetli „Borbi“ i pokojnoj „Našoj borbi“, bio nešto glasno zalegao protiv tadašnje istrage nesrba po ovdašnjoj javnoj sferi, iako je bio politički veoma živahan u jednoj, njemu tada omiljenoj, stranci.

Koliko su mu strogi kriterijumi, vidim da će, na koncu, štovani Basara, u ekskluzivne Srbijance ubuduće hirotonisati samo svoje internet fanove.

Rekoh i spasih dušu svoju, kad već neće cenjeni urednici „Danasa“ da se izjasne da li i u Basarinom „Oj Moravo, ladna Drino“ ima elemenata govora mržnje protiv koga smo se, zajedno, u najmračnija vremena devedesetih, hrabro – ponosim se time – borili.