Izađite na balkone, pozdravite šampione

Pa, Mlađan Dinkić, Dragan Đilas, Srđan Srećković, sa pratnjom; Ivica Dačić solo; Milka Forcan, Filip Cepter, Sergej Trifunović, Bojan Karić, Petrovići „i, naravno, Džej“. (Ipak, greška: Ramadanovski nije bio.)

Pa, opet premijer i ministarka omladine i sporta…

Ovi iz prvog pasusa, viđani su u „Areni“, pozirali ili bivali slikani, davali izjave, tokom tri dana meča.

Oni iz abzeca broj dva (u ime svih nas) počastili su svojim prisustvom nečiju žurku za nekog u Domu Vojske.

Ovi iz trećeg odaslali, putem medija masovnog komuniciranja, pozdravne telegrame, sve štedeći na poštarini i štiteći tako dobrovoljno građane potresnih kadrova poplavljenog Podrinja, Mačve i Prijepolja.

To je rezultat usputne kvantitativne analize sadržaja beogradskih dnevnih novina između subote i ponedeljka. Kvalitativnom analizom bi se još moglo dokazati kako niko iz opozicije, od Čede do Koštunice, od naprednjaka do radikala, ne voli tenis. Iz čega se dalje može zaključiti kako mrze sve što je „in“ i proevropsko. Pa, ne vole kada Srbija pobeđuje. Što znači da opozicija priziva poraz Srbije. I tako dalje. I tome slično…

Pogađate, šampione je, kako i pripada, uživo pozdravljao: samoproglašeni srpski VIP (veryimportant person), pojačan trendseterima iliti – piše u PR rečniku koji priprema „Pragma“ – velikim i malim zvezdama koje nameću obrasce ponašanja i trasiraju trend, da bi ih, običan svet, kopirao ili im, makar, zavideo.

Možda niste znali, ali Srbija ima tačno 3.311 registrovanih tenisera, pošto je, prema matematici Teniskog saveza Srbije, upravo toliko kompleta, od ukupnog kapaciteta „Beogradske arene“ od 15.390 mesta za teniske mečeve (iako je komentator Javnog servisa uporno tvrdio da finale Dejvis kupa na licu mesta gleda svih 18.000 ljudi) – podeljeno toj ciljnoj grupi. Ne znam da li u tu brojku ulaze i Merima Njegomir, Goran Pitić, Igor Miklja, Margit Savović etc, pošto, vidim, malo-malo pa dignu neki pehar uvis. Na tzv. ugovorne obaveze TSS (slutim, sponzori) otišlo je dodatnih 1.000 karata; deo je poklonjen sponzorima Svetske teniske federacije, tu su i francuska teniska asocijacija, te stotine i stotine novinara, te kontigent za lične potrebe naših igrača i članova stručnog štaba, te volonteri, te, te…

U slobodnu prodaju pušteno je 5.080 kompleta ulaznica, što je, kako je priznao sam TSS, „izazvalo veliko nezadovoljstvo u javnosti“.

Srbi su, dakle, naprečac, i uglavnom pod stare dane, naglo zavoleli tenis. Ako je na vidiku nailazeći trend prihvatanja istinskih evropskih vrednosti, što da ne. Ne kažu badava da je to veština džentlmena i dama od stila, igra elegancije, kraljevski sport (zbilja, ne primetih Vuka Draškovića?).

Bio sam, u leto 1987, na polufinalu „Dejvis kupa“ s Češkom, u sarajevskoj „Zetri“. S one strane Lendlova kaznena ekspedicija, s naše Orešar, Prpić, Boba, Lepa Brena, sadašnja gazdarica muzičke i teniske Srbije, a tada prvi put predstavljena kao verenica Živojinović. Publika tek svikla na hokej, mučila se da razume šta je gem, a šta trećina, šta buli, a šta forhend, šta pak, za razliku od bekhenda.

A šta smo svašta prošli i naučili za ove 23 godine!?

Recimo, poverovalo se da je uspeh zarazna bolest.

Da jedno obično „slikanje sas Bidžu“ – svilajnački tajni recept iz devedesete – otvara sve trijumfalne kapije.

Da se besplatni publicitet – „videti i biti viđen“ – može i iznuditi.

Zbog čega se sve političko, javno i estradno misleće ukrcalo na pobednički beli voz…

Gradonačelnik stonog grada ukapirao, pa za sinoć (ponedeljak) najavio slavlje za narod.

Ovo je vreme tenisera, ovo je vreme građana Srbije – reče predsednik naše države, potpisujući autograme, umesto zauzetih šampiona, na terenu „Beogradske arene“.