Javno dobro

Znači, ne radi se o sudu o osobi, nego o proceni istorijske uloge – zapisao je, još 1947, Moris Merlo Ponti u knjizi „Humanizam i teror“, poznatom „eseju o jednom komunističkom problemu“, komparirajući proste individualne naspram „viših“ motiva i ciljeva iza kojih se, neretko, i dan-danas zaklanjaju (i u njih zaklinju) neki prominentni „javni pojedinci“, državni i nacionalni delatnici, samozvani spasioci čovečanstva i ostale sorte velikih vizionara. Što ide čak i dotle da se, u to ime, pojedini silni takvi vode onim što je, polovinom 16. veka, konstatovao Mišel de Montenj: „Javno dobro iziskuje i da se izdaje i da se laže i da se masakrira…“

Slušam tako našeg Kancelara kako se, malo-malo pa nešto prenemaže; plače kako ga svi mrze, a niko ne voli; tuži se na sopstveni narod koji ga (osim penzionera koji su se dobrovoljno odrekli dela penzija radi sveopšteg dobra) ne razume, koji je lenj, nedotupavan, nepreumljiv, džangrizav, nezadovoljan, za razliku od, eto, Nemaca koji su vredni, disciplinovani, zadovoljni, denacifikovani, migrantofili, ma, duša jedna od naroda. Pa, i meni dođe nešto nažao i sve hoću da kažem, ali nemam srca: Nemoj više da se žrtvuješ, k’o Boga te molim, pusti javno dobro, pusti te nezahvalne Srbe i vascelo građanstvo srbijansko neka se sami snalaze, neka biraju drugog, kad već ne cene toliku tvoju misiju da ih izvedeš na pravi put, da od njih napraviš nešto što nikada nisu bili…
Gledam tako ove iz opozicije, kako se, eto, žrtvuju, pa nam nude to i to, te i te, potrebno je samo da uspravimo glavu i da ih uzberemo, ali nepismen i neobrazovan ovaj narod, ništa ne razume, ni žrtvu naših opozicionara, ni njihovu krv, znoj i suze sve za bolju „opštu stvar“ i redovno glasa one druge… Čuh i jednog mladog kandidata za gašenje svetla u Braće Jugovića – setih se da mi ga je Koštunica (pošto je ponovo bio u opoziciji, kao i deceniju pre, kada smo se, poslednji put pre toga, sreli), pre jedno pet godina, najavio kao budućeg lidera De-es-esa… Veli, ako sam ga razumeo, nije mu do funkcije, ali „preuzeće odgovornost“, a i zna s kim bi i kako pravio novu politiku stranke.
Ne reče li i naša NJegova Ekselencija, proletos, nedelju dana pred parlamentarne izbore, da će se kandidovati za drugi predsednički mandat, ne zbog sebe samog, već zato što će „biti potreban Vučiću“? Kako to „koja Ekselencija“? To je onaj gospodin što se potpisuje kao predsednik Republike Srbije, poznat po tome što je u ime svih nas, građana Srbije, našoj narodnoj Vladi poslao svoj kroki krokija platforme o Kosovu, pre tačno 17 meseci, ali zbog „zenta“ od našeg Kancelara ni do danas ne sme da pita šta bi sa tom hartijom pečatiranom sa „predsednik Republike Srbije“!
Bijte me po ušima, ali priznajem: na izborima u Velikoj Kladuši pobedila je Laburistička (ne Blerova!) partija i njen (i moj) kandidat za kasabonačelnika, među političkim neprijateljima znan kao „osuđeni ratni zločinac“, među simpatizerima kao fantastičan „plivač“ između svojih komšija Srba i Hrvata, Babo Cazinske krajine, za taj kraj zaslužniji i od Jeremićeve ujčevine Pozderaca… E, taj čovek (prisustvovao sam kao novinar, pre 26 godina, njegovom spektakularnom dočeku iz komunističkog kazamata) je znao šta je javno dobro! I, da nije bilo zakulisne SDA – SDS spletke, on je po „voks populi – voks dei“ trebalo da bude prvi predsednik BiH (tako su građani izglasali 1990), a smeo bih ruku u vatru da stavim da bi s njim bilo i, makar skraćene, Jugoslavije i celovite Bosne u njoj…