Je li bilo kneževe večere?

Pri čemu je glavni problem tih „slavara“ iz 1889, među koje je Ognjenovićeva umetnula i Ilariona Ruvarca, i Jašu Tomića, i Svetozara Miletića, i Lazu Dunđerskog, bila – uzaludna potraga za nekim ko bi izigravao izdajnika Brankovića.

Dve su svojevrsne teralice (da ne rečem, kastinzi) za Vukom Brankovićem na snazi i dandanas.

Je li bilo državnog udara, na primer? Uzmimo da je onaj Ružić u pravu. Da je bilo.

Da ne stoje iza tog zavereničkog čina pod tajnim kodom „Mišo Banana“, složno su nijekali i vlast i najveći deo opozicije, sve zaklinjući se da to „skoro nikome“ ne bi išlo u prilog jer bi, vele, takvo što „zaustavilo Srbiju na njenom evropskom putu“.

Nema dvojbe, onaj kome bi to odgovaralo je – Koštunica. Taj, jelte, ima iskustvo, znanje i logistiku, a i poznato je da kriminalci puno čitaju i ne potežu oroz pre nego iščitaju šta sve novine pišu, od naslovne do sportske. A poglavito kvalitativno i kvantitativno analiziraju saopštenja za javnost Petkovića iz DSS-a. Novine danas liče, smatra spin doktor Ružić, na vreme uoči ubistva Zorana Đinđića. Jer, belodano je, prema ovoj ekspertskoj dijagnozi, da su i za smrt pokojnog premijera najviše krivi (štampani) mediji, jer, znano je da su osuđeni za to ubistvo, uz jutarnju kafu, prvo iščitavali novinske naslove, pa tek na osnovu toga odlučili da pucaju. Iz čega sledi da je Dačić kapacitet za Đinđića, ne zato što je to kazala Vesna Pešić, već što se s tim, izgleda, sem rečenog DSS-a (odgonetnuli smo, dakle, ime prvog Vuka Brankovića, što zabija nož u leža državi baš sada, kad je pred nama još jedna u nizu „istorijskih šansi“), ne slaže još jedino LDP.

Kada neko iz Vlade, mislim Vučić, saopšti građanstvu da naša zemlja ne može da živi bez EU, da će, u suprotnom, da bankrotira i tome slično, kapiram onda da je Srbija već smeštena u evropsku hraniteljsku porodicu. Hoće li doći i do stvarnog usvojenja ovog našeg siročeta, to, ako razumem stvari, zavisi od našeg ovlašćenog staratelja Kacina i ostalih, njemu sličnih, tutora nam. Manje od našeg lepog ponašanja, a više od toga hoće li naša država kao kandidat za usvojenika pristati da se odrekne dela sopstvenog identiteta.

O.K, ako Dačić koji se žali da konstantno pregovara sam protiv dvoj(ic)e, u Brisel ide samo da statira, a ne i da prihvata i implementira dobrovoljno (!) gašenje institucija države Srbije na Kosovu; ako je Dačić tamo da folira kako je Srbija spremna na sve samo da bi dobila Sveti Datum – dajmo mu fore… Jа, na primer, za razliku od Koštuničinih nihilista, mnim da Srbija treba da proba da nastavi svoj evropski put, da pregovara do iznemoglosti, ali da bude spremna i da primi eventualni briselski crveni karton.

A ima li još kandidata za Brankoviće videćemo o (bože moj, još jednom…) već o narednom Vidovdanu za kada je Evropski savet zakazao razmatranje izveštaja o „napretku Srbije“.