U Srbiji je, podsetiću našu zaboravnu političku javnost, na delu proporcionalni izborni sistem. To je ono kada ne birate između dva ili više kandidata sa likom i delom u prvom, a strankom u drugom planu, već baš glasate za partijsku listu, pa posle izbora stranački lider naknadno tumači vašu izbornu volju, tj. odlučuje koga će delegirati u parlament.
Nije tako oduvek bilo. Prvi višestranački izbori, 1990, organizovani su po većinskom principu, zbog čega, uprkos ubedljivom trijumfu socijalista (osvojili čak 194 od ukupno 250 poslaničkih mesta), u parlament nisu ušle ni takve ondašnje SPS zvezde, poput ustavopisca Ratka Markovića, gradonačelnika stonog grada Milorada Unkovića, pravnog eksperta Slobodana Vučetića, profesora Miloša Aleksića i Miloša Labana, dotadanjeg premijera Stanka Radmilovića, pevača Miroslava Ilića; da bi postao narodni poslanik Mihalj Kertes se morao kandidovati u Grockoj, a Zoran Sokolović čak u Leposaviću… Ali su zato u Narodnu skupštinu ušli i, u to vreme, za Beograd, totalni anonimusi, Bidža, Raka, Aca Musa ili Branko „Priča s tužnim krajem“ Lazić. Imali su očigledno „to nešto“, što je, u njihovim varošima, značilo mnogo više no prosto „slikanje sas Slobu“.
Onda je, na traženje ondašnje opozicije, režim narodu darovao proporcionalni sustav za parlamentarne izbore. D’ Ontov – ne ASNOS-ov, mada će mnogo štošta u izboru narodnih predstavnika, sve do danas, baš ličiti na „navatavanje“ zastupnika za Veliku antifašistističku narodnooslobodilačku Skupštinu Srbije, iz novembra 1944, u koju nije birano već delegirano 989 poslanika iz redova narodnooslobodilačkih odbora i Narodnooslobodilačkog fronta.
Mislila je, 1992, opozicija da će tako doakati Miloševiću, ali je potrajalo, još malo pa, deceniju. Ispalo je da po pitanjima legitimiteta predstavljanja narodne volje nema ni zakona ni principa, već sve zavisi od onoga ko drži dizgine vlasti.
Goran Cvetanović je zato ispao svetao, a bojim se, i jedini sličan primer u novijoj srpskoj političkoj istoriji. Postao je poslanik radikala (na jedan dan), a već sutradan prešao u narodnjake, ostavljajući svoj mandat radikalima, mada su ga, sumnjam, mnogi važni ubeđivali u suprotno.
Jer, nepisano je pravilo u Srbiji da se, kad dođe do političkog razvoda braka, poslanik potrudi da uzme i stranački miraz i odnese ga sa sobom. Zar zaista neko veruje da bi narodnjaci bili ovoliko jaki da svoju antiradikalsku i proevropsku kampanju nisu vodili iz parlamenta, za koga se nisu ni nadmetali? To jest, jesu, ali u drugim uniformama. Kolunždija je to sa simpatijama gledala, pa sad, kad je frka, možda će i hronično neobavešteni Tadić, morati da se priseti kako mandati i nisu (prejakog) Tome već (nejakih) radikala.
Kao mlade s mladoženjinim mirazom, svojevremeno su Rakitićevi poslanici otperjali od Vuka; Glamočaninova trupa od Šešelja; Deposova pobegulja Nova demokratija ušla u divlji brak sa Julom i socijalistima; Bane Ivković se, bez razvoda od Dačića, venčao za „mali DOS“. I tome slično.
I uvek su isti dežurni ustavotumači imali različita tumačenja. U novija vremena, iako se još od 1953. ne glasa kuglicama – jednom je mandat bio neprikosnoveno vlasništvo poslanika, drugi put isključiva svojina stranke, treći put su važile blanko ostavke, četvrti put nisu. Već kako je kada i kome bilo potrebno. Nekad zarad održavanja vlasti, nekad „samo“ radi izglasavanje budžeta, nekad povodom urušavanja političke konkurencije, katkad zbog poslastičarnice. Ne budi primenjeno, prvo „oduzimanje poslaničkog mandata“ (dr Dragoljubu Jovanoviću „zbog neprijateljskih istupa“) dogodilo se jula 1946, a od 1948. do 1951. mandati su oduzeti Sretenu Žujoviću i još trinaestorici poslanika informbirovaca.
Na lokalnim izborima 2004. gradonačelnici su birani direktno. Paradoksalno, ali tadašnja vlast i tadašnja opozicija lako su se sporazumeli da to bude prvi i jedini put, pa, od tada, ponovo izabrani odbornici, u svojstvu samozvanih elektora (dakle, stranke!), umesto građana, biraju prve ljude gradova i opština. Malo-malo, pa se ministar Milan Marković našali kako ćemo na sledećim izborima birati po korigovanom proporcionalnom principu, tj. i dalje ćemo glasati za stranke, ali će stranke biti obavezne da sa svojih lista u Skupštinu delegiraju poslaničke kandidate koji budu imali najveću podršku birača.
Zvuči muški od strane ministra, ali s obzirom na tanku matematiku u vladajućoj koaliciji, nemam razloga da mu verujem. Šta ako Joja Damjanović (ili neka od 16 i po vladajućih stranaka) kaže „ne“? Hoće li cenjeni Marković, poput Vuka Draškovića („zameram sebi što je, pod pritiskom koalicionog sporazuma, SPO glasao za antievropski Zakon o informisanju), sagnuti glavu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
