Stratezi i stvarni kreatori srpske „sojenica spoljne politike“ – mislim, ono, da budemo nasađeni na sva četiri stuba i svima lepo – nikako ne bi Nesvrstane ove godine u Beogradu. Ali, dobro, makar su iskreni: neće, vele, da guraju prst u oko Briselu, jer ova evropska vlast vodi Srbiju nezaustavljivo putem evroatlantskih integracija i tome slično, bla-bla-truć.
Neposredni izvršilac Vuk Jeremić, u ovom je slučaju, aboliran.
Malo-malo, pa se ove nepokolebljive galamdžije za ufur u briselski krug po svaku cenu, za kućnu, tj. unutarsrpsku upotrebu pohvale sebi bliskim medijima kako Kosovo još nije priznala većina članica Ujedinjenih nacija. A onda, po prijemima zapadnih ambasadora, smišljaju viceve na račun svog (?) ministra diplomatije. Kao, ono, Kosovo nisu priznale samo još one zemlje koje nisu čule da je Tito umro, jer Vuku Jeremiću na vizitkarti piše, ovisno od toga kuda je namerio, nekad Miloš Minić, pokatkad Josip Vrhovec, a gde kod Raif Dizdarević. Eto, tako meni, malo bolje informisanom laiku, izgleda naša vanjska politika.
Dičimo se time što susedna Bosna i Hercegovina (nije i) „nikada neće“ priznati Kosovo, a niko ne divani da je to jedino stoga što jedan od tri predstavnika tamošnjih konstitutivnih naroda u Predsedništvu BiH, svako malo šilji plajvaz za veto.
Rado ističe naša diplomatska oligarhija kako i u samoj Evropskoj uniji postoji pet zemalja koje ne priznaju Kosovo kao zasebnu državu. Kao da je to rezultat neke naše mudre spoljne politike, a ne sticaja istorijskih i političkih okolnosti na koje sadašnji srpski režim ima uticaja koliko i ja na naše diplomatske poteze. Kao da Španiju, Kipar, Slovačku ne plaše mogući slični kalupi teritorijalnog urušavanja. Kao da Grčka i Rumunija decenijama i vekovima unazad prema Srbiji ne gaje povijesne – nekima se mogu pričiniti i iracionalne – pozitivne emocije, nezavisno od toga da li je na vlasti ovde kralj Aleksandar Ujedinitelj, Josip Broz Tito, Slobodan Milošević, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica ili Mirko Cvetković, pardon moćno, a nevidljivo Ministarstvo spoljnih poslova u senci.
Država nam je bila ljuta, a naši državnici besni na Makedoniju i Crnu Goru, što su nam, priznanjem Kosova, „zabile nož u leđa“. Kao da su te odluke svojom voljom doneli zvanično Skoplje i oficijelna Podgorica, kao da im to nisu naložili „veliki“, kao da je tu imalo mesta raspravi ili nećkanju. Šta su mogli drugo da učine? Da čekaju vreme kada će Srbija opet biti, možda mala po teritoriji, ali velika po samosvojnosti, uticaju, samopoštovanju…?
A, gde smo sada mi, veliki svetski licemeri – zašto naša država, bar i benignom protestnom notom, ne digne glas protiv NATO intervencije, bombardovanja, agresije, nazovite to kako vam se najviše dopada, na Libiju?
Libija nije priznala Kosovo iako je za to prebogati Bedžet Pacoli lično urgirao kod Gadafija.
Libija je, do juče, bila jedan od najpouzdanijih trgovinskih i ekonomskih partnera Srbije: Našoj namenskoj industriji nije tada smetalo što „Gadafi i nije baš neki demokrata“. Razumem našeg ministra odbrane zašto mora da ćuti, ali što neku ne prozbori potpredsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac?
Naš režim je postao šampion u licemerju. Siguran sam da će, posle slučaja Libija, na kome smo posrnuli, i druge male i velike zemlje koje još nisu priznale Kosovo, početi da razmišljaju u korist svoje koristi. Ispalo je da Srbija mnogo traži, a „pravim prijateljima“ ništa ne nudi zauzvrat, kad se ti prijatelji nađe u nevolji.
Lepo je što se probudila humanost u svima nama posle katastrofe u Japanu, ali zar nije pomalo tužno da je prvi politički glas razuma ovde stigao od predsednika jedne male vanparlamentarne stranke? Ah, da, mala stranka, ali veliko ime: protestu beogradskih Libijaca pridružio se Josip Broz, unuk. A čak je i samozvana nacionalna opozicija u Srbiji u stanju zimske hibernacije.
Je li Josipu Brozu, onom pravom, nešto falilo to što baš i nije bio preveliki demokrata da, ipak, u svesti ogromne većine stanovnika bivše Jugoslavije, bude upamćen, prevashodno, po dobrom?
Kao omađijani, prinuđeni smo da gutamo propagandne floskule koje otvaraju stare rane iz 1999. Opet uz teze o „agresiji režima na civilno stanovništvo“, idu slike na kojima vidimo dobro naoružane pobunjenike. Doduše, i mi smo, u vreme druga Tita, imali onu strategiju „naoružanog naroda“.
„Vođa revolucije“ iz Tripolija je, mnogo štošta, čak i dužinu vladavine, prepisao baš od svog uzora. Samo je bio malo skromniji – ostao je pukovnik, a mogao je i on do maršala.
Ako Sarkozi, zbog preraspodele svetskog naftnog kolača, jer je izvisio u prethodnim deobama – smatra da ima svoje razloge za bombardovanje Libije, zašto naša vlast nema legalno i legitimno pravo da, barem, nešto kaže protiv toga rata? Naravno, ako se bivši vrhovni komandant Zoran Lilić ne ubraja u tu vlast…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
