Nadam se da mi nećete zameriti, poštovani poklonici i cenjeni kritičari, ali moj „apsolutni šampion“ dosadašnjeg toka 2012. zove se – Boris Tadić.
Krenulo ga ove ili je on i do sada, dužnost koja ga je, sticajem slučajnih okolnosti, snašla, valjano obavljao – samo to ja nisam kapirao.
Eto, vidoviti Krle dr Nebojša i Šaper, biće, savetovali su svog klijenta (što ja, priznajem, nikada ne bih…) da, mimo hrišćanskih običaja, Badnje veče i Božić ne provede u krugu najuže porodice, kako vera propisuje, već da zapuca čak do Dečana Visokih, sve zaobilazeći severnokosovske srpske barikade.
I, posrećilo mu se.
Em, ovi Kurtijevi huligani (beše li to onaj isti studentski lider Albin Kurti koga je, moja i vaša, „Naša borba“, krajem devedesetih, odlikovala ordenom za toleranciju?!) nisu nikoga, hvala Bogu, povredili; em je naš predsednik ispao mučenikom prvog reda, em junačinom pride; em je, za užosrbijansku medijsku upotrebu kao kec na deset došla odluka kosovske vlade da ubuduće našem predsedniku neće dozvoliti ulazak na Kosovo jer je u manastiru rekao da je „Kosovo srpska zemlja, te da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, te da Srbija nema nameru da povuče paralelne strukture sa severa Kosova“… Em je Kurtijevo „Samoopredeljenje“, za Srpsku Novu, najavilo blokadu Merdara i Bele Zemlje, sa sve oficijelnim pojačanjem iz Tirane; em su „albanski intelektualci“ s juga Srbije pozvali predsednike i premijere Albanije i Kosova da, povodom dve decenije referenduma o ujedinjenju Preševa, Bujanovca i Medveđe s Kosovom – posete Preševsku dolinu…
Scenario koji predsednik Srbije kome je, od 9. decembra, mnogo toga bilo krenulo naopako – samo poželeti može.
Juče o Svetom Stefanu stigla je i ekstrapremija iz Banjaluke: Dmitrij Medvedev odlikovao Milorada Dodika, a Dodik, u lancu sreće, Tadiću okačio Orden na lenti. U povodu dvadesetog rođendana Republike Srpske koja se u političkom Sarajevu čita kao „Šumska“ ili „Genocidna“.
Na stranu to što Srbi s one strane Drine slave postojanje svoje državne tvorevine koju nisu želeli – zahtevali su opstanak cele BiH u SFRJ, pristajali i na Kutiljerove kantone, a na kraju izborili skoro pa državu.
Dobro, Srbi su apsurdan narod i po tome što i njihova matična država nije postala nezavisna sopstvenom voljom, već su im samostalnost drugi „nametnuli“: želeli su opstanak SRFJ – dobili SRJ; poželeli život Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore – a dobili nezavisnu Srbiju kojoj se, ovde, niko, osim pokojnog Vladana Batića, nije glasno radovao.
Šta hoću da kažem, jelte? Boris Tadić od 1. januara ima besprekornu pas igru, apsolutnu terensku inicijativu, nadmoć na sredini terena u odnosu na takmace iz opozicije i sopstvene koalicije koju bi, da je bio pametan i, pre koji mesec, kako sam ga savetovao, izbore zakazao za, recimo, 15. siječnja – u sledeću nedelju sigurno materijalizovao. No, nije me slušao, jer su me, pred njim, ocinkarili da radim za naprednjake.
Uzmimo da će Koštuničin zimski san i ovaj put potrajati do iza Sretenja Gospodnjeg i da će Toma Nikolić sve do izbora da se ponaša kao učtiva snajka, ali šta ako do početka marta ne stignu dobri sudnji glasi iz Brisela, pardon Berlina…?
Ostaju mu Gradonačelnik Mostograditelj i Seljačka Majka kao jedini aduti. Samo tu ima sučim konkretnim da se podiči pred građanstvom. Premalo uoči referenduma koji prete da prerastu u plebiscit. Mislim, naravno, na onaj severno do Ibra, u februaru i na izbore koje, dalje od maja, sve i da hoće, ne može više da odlaže.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
