Prva vladavina DOS-a i nije bila ništa drugo do opsesivna kampanja liderčića koalicionih strančica koje, same, sve skupa, dakle, na gomili, ne bi mogle da prevale cenzus – da zavade Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu.
Jedan je imao ogromnu podršku građana, drugi nije bio previše omiljen.
Jedan je, i na usponu i na ravnom, stalno povlačio ručnu kočnicu, drugi vozio i iznad ograničenja.
Ali, dva u jednom, bili su jedini moguć, usput i pobednički, tandem za zemlju koja je izlazila iz desetogodišnjeg beznađa, za Srbiju u tranziciji.
Đinđića su razumeli i zavoleli tek posle smrti.
Koštunice se, jer to je u trendu, danas najglasnije odriču upravo oni koje je ovaj, pod A, ispod svojih skuta, i uveo u vlast, a pod B, oni koje je spasio od kontrarevolucionarnog linča.
Zato je danas, na dan kada bi trebalo da budu raspisani izbori, a četiri dana od 21. proleća od 9. marta, dan posle devetogodišnjice atentata na Zorana Đinđića i dva dana od šestogodišnjice smrti bivšeg predsednika Srbije i SRJ – na isteku punog mandata Cvetkovićeve vlade, jedini pravi pobednik vaskrsla Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića.
Koštunica je te iste socijaliste, u zenitu svoje moći, nemilosrdno spasavao od (Čankove) lustracije, robijanja i gubljenja građanskih prava, a Boris Tadić ih, kada je on politički porastao, bezrezervno prigrlio na grudi levičarske, miropomazao, dao im konačni oprost i uveo u svet demokratije.
Koštunicu danas, na jednoj strani, najžešće diskvalifikuju, oni koji se, posle Đinđićeve smrti, „po difoltu“ živo prisećaju i samoreklamiraju kako su, za Zoranova života, bili njegovi najveći prijatelji i najbliži saradnici. A na drugoj, iskreno ga mrzi frustrirani Miloševićev SPS evrofanatične orijentacije, što će reći, skoro isti oni ljudi za koje je, na zgražavanje ondašnje demokratske javnosti, Koštunica poturao svoja pleća.
Kao da je maca pojela jezik aktuelnom menadžmentu DS-a apropo minulog rada Miloševićeve partije, pa je, ako ova ljubav potraje i naredne četiri godine, za očekivati krešendo državne indoktrinacije u npr. aksiomu po kome je, tokom devedesetih, samo zahvaljujući zajedničkoj herojskoj borbi Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića, Srbija spasena od pošasti zvane – Vojislav Koštunica!?
A on se, zabrinuti čovek, elem Koštunica, u intermecu, sasvim posvetio sebi i svojoj strogo klupskoj politici, ostavivši simpatizere te, nekoć, em demokratske, em nacionalne, pekićevske „i nacija i demokratija“ opcije, na cedilu, bez vode i vazduha. S pogledom poslednje nade uperenim u radikalskog otpadnika Nikolića, jer „Dveri“ tek treba da stasaju.
U međuređu, za sva zla ovoga (srpskog) sveta, voljom sadašnjeg vladara, proglašeni su, jer to najmanje boli – iako su bili suvladari u samo dve, od ukupno 10 godina SPS-ove vlasti – odsutni Vojislav Šešelj i ono što je preostalo od njegovih radikala. Bez čijeg činjenja ili nečinjenja, opet, hajde da podsetim evrofanatičnu Srbiju, teško da će se odlučivati o bilo čemu krunskom posle narednih izbora.
Šta li nas tek čeka i čemu li ćemo sve prisustvovati kad, na primer, posle parlamentarnih izbora, Tadiću ili Nikoliću, svejedno, za formiranje nove vlade zafali, recimo, podrška poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke? Ne bi me začudilo da se – aktuelni predsednik svih građana Srbije ili dvostruki „stendbaj“ kum Šešeljevih, svejedno – naglo zainteresuju za slučaj državljanina Srbije koji desetu godinu, bez presude, čami u pritvoru Haškog suda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
