Kad se slože ruke mlade

Vagam ovo što se danas iza zidina Krunske valja. Taman, na osnovu naslova u „Danasu“, krenuh da ishvalim ženu-tigra koja, za razliku od svojih kolega „jačeg pola“ niti je suzu pustila nit se sklonila u tihovanje – kad, u nastavku teksta, iz Jelene Trivan progovorili Šutanovac, časni Mićunović i tome slično. Pa, uz najavu da će Demokratska stranka biti „odgovorna opozicija“, sledi hiljadu „ali“ i „međutim“: te, DS iza sebe ima ogroman broj građana za razliku od buduće vlade; te, kako „vlada SNS, SPS i URS koju će Srbija dobiti sigurno nije izraz volje građana“; te, otkrivanje rupe u saksiji zaključkom da su „partije koje prave vladu dobile poverenje birača na drugačijoj platformi od one koju danas zastupaju“…

Pričam ti priču. Kao da upravo DS, sklapanjem sporazuma o strateškoj saradnji, propagiranjem prava dve, do juče, zaraćene stranke da, u sledujućoj vezi, „svaka zadrži svoj bol“ – nije, na ovim prostorima, legalizovala i legitimisala i ono nenormalno stanje u kome su ideološke platforme, ideologije i programi ustuknuli pred pukim pragmatizmom, individualnim interesima, javnom demagogijom i relativizovanjem svega onoga što je jednu partiju razlikovalo od one druge.

Baš je stranka gospođe Trivan, te 2008, poručila biračima da nije važno za koga oni glasaju, već je jedino bitno: koga u vlasti žele ili ne žele neki strani ambasadori; koga hoće ili neće domaći tajkuni i slični centri moći koji nikada ne izlaze na izbore; ko je, od potencijalnih koalicionih partnera, spreman da „proda veru za večeru“, a ko nije. I tako to.

Sada je DS nagrđena vlastitim mačem: neki je strani ambasadori nikako ne žele, a drugi su pasivni do te mere da nemaju ništa protiv da ova stranka više ne bude na vlasti; više se ni ovdašnji tajkuni i ostali naši vladari iz senke ne brinu nešto za zdravlje Tadićevih demokrata; te je još jedino Draškoviću Vuku preostalo da, o Vidovdanu, Tadiću zapevava ko mu to „ispod skuta hladno vino pije“…

Sizifov kamen DS-a na vrh brda bezuspešno gura još gdekoji akcijaški medij verujući, više i od samog Tadića i njegovih stranačkih glavešina, kako ništa nije gotovo dok sudija ne odsvira kraj. Zaboravljajući da, od one večeri 21. maja, na Andrićevom vencu sudi novi arbitar.

Ako DS ne želi da reprizira uspon, pad i priključenija Koštuničine partije koja je, umesto za samopročišćenje i skupljanje nove snage, četiri godine protraćila na kalimerovsku jalovu politiku – najiskrenije joj želim sreću u opoziciji, na polzu svih građana Srbije. Dakle, zasucite rukave, pa, prvo, istresanje tepiha, onda kramp u ruke, pa u nove radne pobede!