Vlast je tamo gde je Milorad Dodik. Kao što je uvek bila tamo gde je bio Sloba, bez obzira kako mu se funkcija zvala. Zato i jeste Milošević bio osuđen da umre u Hagu, iako je za oba rata (onaj, s početka i onaj s kraja devedesetih) – imao savršen alibi.
Niti je od 1991-1995. bio savezni predsednik, niti 1998-1999. srpski. Vrhovnog (manekena na mestu) komandanta Lilketa zato su zvali samo kao svedoka, dok je predsednik Srbije u vreme kosovske bitke, iz Haga izašao kao pobednik, tj. „dostojan”.
Kao što je danas, manje-više, vlast na putu da stanuje uvek tamo gde, u bilo kojem obliku, sedi Boris Tadić.
Na prvu loptu, toliko povodom vesti da će baza Saveza nezavisnih socijaldemokrata predložiti da sadašnji premijer Republike Srpske, na oktobarskim izborima, bude kandidat za predsednika tog entiteta
Prošle godine sam za jedne bosanskohercegovačke novine kazao da je Dodik na putu, da posle Franje Tuđmana, postane najveći državnik na prostoru bivše Jugoslavije na prelazu između 20. u 21. vek. Naravno, ako (što bi rekla Goca Čomić) „samerimo” njihov stvarni učinak u odnosu na maksimalistički cilj, a u kontekstu apsolutno nepovoljnih uslova na unutrašnjem planu i u okruženju.
Jedan je, dakle, startovao kao autor „Bespuća povijesne zbilje”, minimizirajući žrtve holokausta u NDH, a završio – pošto je, u međuvremenu, ispunio hiljadugodišnji hrvatski san – sa pozivnicom iz Tela Aviva da, u svojstvu predsednika nezavisne, i priznate kao demokratske, Hrvatske, poseti Izrael.
Drugi je, pritiskan sa svih strana, od Brisela preko Ankare do Vašingtona, od Sarajeva do Beograda, utvrdio Republiku Srpsku kao nesporan entitet u okviru Bosne i Hercegovine.
Opozicija u Srpskoj, valjda po obrascu političkog delanja sadašnje opozicije u Srbiji, naivno veruje da će Dodika pobediti kritikujući njegova neispunjena obećanja – neizgrađene autoputeve, nedovršene mostove, neprodate termoelektrane – kao da tako nešto odlučuje na izborima u zemljama Zapadnog Balkana. Ili, recimo, misle da će Dodika smaknuti s prestola preračunavanjem troškova izgradnje zgrade Vlade u Banja Luci, kao simbola samobitnosti srpskog entiteta? Ili, veruju da se birači dobijaju prozivanjem Dodika zašto ne organizuje taj toliko puta najavljivani referendum, ne shvatajući da je prazna pretnja referendumom samo faza u osvajanju legaliteta i legitimiteta te vrste građanskog izjašnjavanja…
Nekim svojim poznanicima iz postkaradžićevske Srpske demokratske stranke pokušao sam da objasnim kako je Dodik SDS-u, već poodavno izvukao crveni tepih, preoteo njihovu „politiku državotvornosti”, zbog čega sada – paradoksalno je, ali šta da se radi – izgleda da SDS radikalno kritikujući SNSD ustvari poništava sebe.
Jeste Dodik rođen kao autsajder koga je Milošević koristio kao piona u borbi protiv Karadžića, jeste bio i čovek, da ne kažem satelit, Biljane Plavšić, ali je (p)ostao i njen odan prijatelj, i to onda kad su je se odricali i njeni ratni i poratni drugovi. Ukratko, evoluirao je i – postao prvi pravi državnik u RS, prvi njen lider s autoritetom, a, vrlo verovatno, i najjača politička figura u BiH, možda i zato što jedino Srbe, u ovom trenutku, u BiH predvodi neko ko tamošnje narode nije vodio kroz ratno kolo.
Uzmimo, na primer, „nacionalizam” Milorada Dodika. To nije klasični, već državnički, pragmatični nacionalizam: on ga koristi tačno onoliko koliko mu je potreban.
I dok širi ljubav sa zvaničnom Srbijom, na velika zvona organizujući sastanke dveju vlada po Sporazumu o specijalnim vezama Srbije i Srpske, Dodik za oktobar najavljuje i svojevrsno izborno partnerstvo sa najjačom strankom BH Hrvata, HDZ-om Dragana Čovića; u Banjaluku je „priveo” čak i novog predsednika Hrvatske Josipovića; u korektnim je odnosima i sa Sulejmanom Tihićem, prvim čovekom bošnjačke SDA. I dalje ne odriče mogućnost ulaska BiH u NATO, ali je naftnu industriju, za svaki slučaj, prodao Rusima, Moskva je obećala i krak „Južnog toka” ka Srpskoj, a Rusija je, ne treba da se zaboravi, punopravni član Saveta za implementaciju mira u BiH, vrhovnog bosanskog arbitra.
Tadić ga ljubi i pritiska, Jeremić mu u potaji „zavrće ruku”, ali, tražeći pozitivne signale iz Beograda, Dodik se ne libi da jedno nedavno Koštuničino privatno putovanje u Banja Luku, za zlu ne trebalo, iskoristi za nametljivo gostoprimstvo.
Dodikova najavljena kandidatura staviće zato opoziciju i njenog kandidata, mladog Ognjena Tadića, pred veliki problem, sličan onome u kome se nalazi tzv. nacionalna opozicija u Srbiji. Jer, kritikujući, radikalno i po svaku cenu, sve poteze vlasti, i ovdašnja i prekodrinska opozicija prečesto biračima izgledaju državno neodgovorno i društveno nekonstruktivno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
