Kameni spavač

Kao i svaku divlju gradnju, bez građevinskih, urbanističkih i pripadajućih joj dozvola, pa još u centru centra jednog grada, svaka ozbiljna vlast, u svakoj normalnoj zemlji, bilo gde na svetu, već u zametku bi onemogućila.

Ali, nekome je ovde, među Srbima, odgovaralo da se spomenik poginulim (a od strane ove države, amnestiranim) borcima OVPBM rodi i porodi, naraste i uzraste. Da bi taj neko imao povoda da se, sve uz klimoglav tzv. međunarodne zajednice, za unutrašnjopolitičku upotrebu, naknadno junači, da patriotiše, da dokazuje kako u ostatku ostatka domovine nam (u Preševu) „niko ne može da bude jači od države“.

A tamo gde je trebalo da se pokaže kuraž, nije je nešto odveć bilo. Mislim na pregovore u Briselu.

Glas razuma – daj Bože da ga poslušaju Albanci s obe strane „administrativne linije“ – stiže od vodećeg kosovskog anarhiste Albina Kurtija, koji svoje sunarodnike upućuje da gnev povodom Preševa, umesto prema komšijama Srbima, usmere na glavnu prištinsku adresu – Hašima Tačija.

Jedino je Ivica Dačić progutao preševsku udicu. Naš premijer, i u ovoj vladi, u preteškom „tri u jedan“ šinjelu, svaštari, rasipajući nemilice i energiju i ideje, od pevanja s Halidom Bešlićem do slikanja s Monikom Beluči. Umesto da se usredsredi na ono za šta ima dvotrećinski mandat parlamenta (na pregovore u cajtnotu, u nevreme i u iznudi s Albancima), on u Prvom dnevniku RTS-a nudi Kosovu stolicu u UN, a u Drugom, posle intervencije predsednika Republike, o trošku pretplatnika Javnog medijskog servisa, hladno pljucne po sebi prepodnevnom.

Umesto da se bori, makar i za nemoguće, premijer leti čak do Mećavnika da bi veselo filmsko društvo u ćošku zabavljao neumesnim komparacijama tipa „Hašim Tači može da postavi svoje carinike na administrativnim prelazima i kaže da moraju da se poštuju zakoni Kosova, a sada kada moraju da se poštuju zakoni Srbije, dajte da pregovaramo. Nema pregovora sa teroristima – to su nas naučili sa Zapada“.

Bože, čoveče, kako ovo razumeti osim kao: Pošto smo Kosovo, radi Svetog Datuma, konačno predali Tačiju, „naši evropski partneri“ su nam velikodušno dali „zeleno svetlo“ da rešimo unutrašnja pitanja ostatka ostataka Srbije!?

Uvijen u ciradu, da ne bi povredio dostojanstvo građana albanske nacionalnosti, odvezen je „kameni spavač“ u privremeni policijski depo. Kao bronzani Tito što se onomad, dve decenije, zlopatio u zadnjoj avliji užičkog Muzeja; kao mnoge „bronzane straže“ s ovih prostora, kao toliki „znakovi pored puta“ i slični krajputaši. Kao hiljade srpskih nadgrobnih spomenika na kosmetskim grobljima.

Ima li išta primerenije svemu ovome, od onog epitafa sa srednjevekovnog bogumilskog stećka: „… i molju vas, ne nastupajte na me! Ja sam bil kako vi jeste, vi ćete biti kako jesam ja“.