Kancelar s trećim okom

Vlada pada i zato što je zbir klimoglavih socijalista, krkobabićevaca i prepravednog Palme koji su, od petka, u zavetu ćutanju, zajedno s braćom i sestrama iz Ustavnog suda – na istim izborima prevario 484.607 (ili 13,49 odsto) građana na top obećanju da penzionerima ne samo da ne sledi izvrtanje džepova, nego, naprotiv, povišice!

Zato mi je srpski parlament, u petak i nedelju, ličio na one narodne skupštine koje je, u jesen svake godine, knjaz Miloš sazivao na početku svoje vladavine. I kojima su analitičari od pre veka, veka i po, odbijali da priznaju status izraza narodnog raspoloženja i narodnog predstavništva, uz tvrdnju da su bile običan „skup starešina koje je knez plaćao iz svoje kase, te čuvenijih ljudi iz naroda koje su, pak, pozivale iste te starešine“.

Jer, naše političke elite sebe – i to nije Vučićev izum – preslobodno doživljavaju kao nekog ko „preuzima odgovornost“, ko se, kao, „žrtvuje za dobro naroda“ i donosi odluke protivno volji istih tih građana, pa i sopstvenog biračkog tela. Naši vladari mnogo vole da „preumljavaju“, da indoktriniraju sludelo građanstvo za neku visoku, najvišu, a, obično, imaginarnu vrednost koja, opet, po pravilu, „nema alternativu“. Sadašnji kancelar, samoproklamovani reformator, veli da ga ne zanima šta narod misli, jer je on taj koji je najpozvaniji da misli u ime tog naroda. Sam za sebe tvrdi da povlači „najhrabriji potez u srpskoj istoriji“ s ciljem da se zemlja „isceli“. Sam obećava da će ispuniti sve naše obaveze (koje su to obaveze? ko je i u čije ime preuzeo te obaveze? ko je baš njega ovlastio da ih ispunjava?) na putu ka EU do kraja 2018, a kuražan kakav je, on jedino „strepi od srpskog mantaliteta“… Pošto je naš kancelar uveren da Vlada Srbije ništa ne radi zbog sebe same već zbog radnika i građana Srbije da bi im bilo bolje, on i sam sebe prevodi, a da ga niko ne pita – bolnih reformi će biti i bez konsenzusa građana i društvenih snaga! Na jednoj strani, ubeđen da je već veliki državnik i vizionar, on se, na drugoj strani, frlja datumima, godinama, životima, pa „moli građane za strpljenje“, jer ćemo živeti bolje, jednom je rekao „od 2013“, drugi put od „2014“, pa „za tri godine“, pa „2015“, pa „za godinu i po“, pa „do kraja 2016“, pa – ko to doživi – definitivno, „od decembra 2017“…

Kosovo je – zahvaljujući Briselskom sporazumu koji je kancelar prihvatio, ne pitajući ni građane ni Ustav Srbije – u međuvremenu, postalo provizorni član MOK, punopravni član svetskih i evropskih federacija za rukomet, stoni tenis, jedrenje, džudo, streličarstvo, mini-golf, softbol i moderni petoboj; pridruženi član svetske rvačke federacije i „na čekanju“ je u međunarodnim asocijacijama za boks, karling, tekvondo, i skijanje; FIFA je već dozvolila Kosovu da igra međunarodne prijateljske utakmice… Smem li onda da zaključim šta li je ta poslednja obaveza na našem evropskom putu čije ispunjenje naš kancelar tako diskretno najavljuje za konac 2018?