Ko je izdao „Borbu“?

Grujica Spasović, Slavko Ćuruvija, Brana Milošević, Nikola Burzan, Ivan Mrđen, Manojlo Vukotić, Rade Cvetićanin, Dragan Bisenić, Gordana Logar, Ivan Torov, Đoko Kesić, Gordana Suša, Radmila Stanković, Veselin Simonović, Slaviša Lekić, Zdravko Huber, Srđan Radulović, Jasna Kesić, Branislav Gulan, Mirko Mlakar, Vesna Ninković Džafo, Momčilo Đorgović, Dragoljub Žarković, Roksanda Ninčić, Perica Vučinić, Vesna Roganović, Zoran Mandžuka, Dragan Mojović, Velja Ilić, Dragan Banjac, Dara Vučinić, Bojana Oprijan, Biljana Stepanović, Božidar Andrejić, Boro Soleša, Tanja Jakobi, Nadežda Gaće, Mića Milošević, Jelica Putniković, Milica Dapčević, Milinko Bujišić, Ejub Štitkovac, Milica Torov, Branka Mitrović, Zorica Banjac, Miša Brkić, Slobodan Pavlović, Nenad Briski, Mirko Klarin, Radomir Ličina, Miško Jauković, Đuro Bilbija, Miroslav Kos, Joca Radovanović, Snežana Bogavac, Zoran Šaponjić, Milena Dražić, Mintoš Milivojević, Ljubinka Milinčić, Vjera Vuković, Spomenka Jelić Medaković, Vlada Krasić, Blažo Šarović, Monik Popović, Ivan Radovanović, Gradiša Katić, Vlada Marjanović, Šime Vučković, Savo Popović, Dragica Pušonjić, Ivica Petrović, Raško Kovačević, Bojana Popović, Gordana Tomljenović, Mila Janković, Marica Malešević, Miroslav Mikuljanac, Svetlana Zelenbaba, Anđelka Čubrilo, Steva Jakšić, Zoran Nikolić Zozon, Vlado Mareš, Bahri Cani…; „sportisti“ Vladimir Stanković, Zoran Pavić, Aca Ostojić, Branka Prelević, Bojan Milovanović, Snežana Pantović, Ivan Jovanović, Pera Stanišić, Ilija Kovačić…; dopisnici po SFRJ Seada Vranić, Vesna Pavleković, Gordana Gojak, Željko Vuković, Natka Buturović, Dragan Nikolić, Steva Šićarov, Dragoljub Vuković, Boro Lazukić, Žužana Serenčeš, Snežana Stamatović Pokrajac, Miloš Antić, Radojica Barjaktarević, Zorica Miladinović, Đorđe Pilčević, Milan Šutalo…; fotografi Predrag Mitić, Zoran Raš, Miloš Cvetković, Aleksandar Stanković, Marija Ćalić, Branko Pantelić…

Nevažno baš kojim redom – da se ne naljute i svi oni čija su imena, iako jednako važna, bila i ostala nepoznata široj javnosti; neki od pomenutih su odavno počivši – prisećanje je na „prvu loptu“, dakle, bez naknadnog dopisivanja/ispisivanja i uz izvinjenje zašto ne popisah još nekoliko desetina njih iz „Borbe“ mojih vremena.

Danas, kada se, svako malo, svi hvale kako su se, u najteža vremena, borili ili danas prednjače u borbi „za ovu našu stvar“, pročitah da, posle „Politike“, najstariji, ali i jedini slobodni medij u bivšoj Jugoslaviji od kraja osamdesetih do polovine devedesetih godina prošlog veka – 9. jula ulazi u predstečajni (sumnja se, i u likvidacioni) postupak.

Iako „Borba“, još od decembra 1994, otkako su je silom ugušili današnji Tadićevi najmiliji koalicioni partneri, odumire polako, onako, na rate, biće da se sada bližimo onome danu kada će preko nje i konačno biti stavljen onaj francuski pokrov („quand on meurt, on meurt pour toujours“): kada se umire, umire se zauvek…

Ono gore su imena ljudi koji su, u vreme kada sam i ja bio njen mali šraf, činili, stvarali i branili tu „Borbu“. Od kojih je ogromna većina, zbog principa i ideala, u januaru 1995, izbačena na ulicu. Dok su komšije sa sprata iznad, na Trgu Nikole Pašića, uz časne izuzetke, prilježno čuvali radna mesta, sigurnu platu i režim Slobodana Miloševića, jer „za ideale ginu budale“. A za šta ih je, ovaj demokratski režim nagradio i omogućio im da odlično zarade prodajući svoje akcije da l’ Beku, da l’ WAZ-u, da l’ Miškoviću, Bog te pitao… I zbog čega danas „nacija“ razbija glavu: jesu li bolji Srbi ovi što su sprečili Vladu Divca da za svoje, znojem zarađene pare, kupi te novine; ovi što su zaklon od „mrskih“ Nemaca (privremeno) našli u Bekovom okrilju ili ovi „novoSrbi“ što spas od ponemčenja srpskog medijskog tržišta vide u Antimonopolskog komisiji?

Pitam to kao jedan od stotina radnika i vlasnika akcija (iz poništene privatizacije) one i onakve „Borbe“. Da li se isplatilo boriti se? Ne, nije! A da li je vredelo? Povlačenjem znaka jednakosti između svih medijskih najamnika – to tek nije! Neka to ostane kao pouka sadašnjim i budućim generacijama novinara u Srbiji. Vlast je smenjiva, ali uvek ista – najdraži mediji su joj uvek njeni mediji, a najvoljeniji novinari oni koji ne pitaju previše.