Srbi, hajdete sa mnom, budućnost je naša. Pojavljuje se sunce na horizontu, ako je još zubato, ipak je sunce. Lažu vas doušnici, koji vam stalno šapuću kako su nam Nemci najveći neprijatelji i kako hoće da nas istrebe, rasele i upropaste. Vi ne znate istoriju, ali ja vam velim da je njihov osećaj pravičnosti vrlo blizak našem. Treba samo da pokažemo svu svoju dobru volju i gotovost u pogledu zavođenja reda i rada na našoj obnovi. Uveren sam da tada veliki nemački Rajh neće vam uskratiti mogućnost da i mi damo svoj prilog novom evropskom poretku. Nemačka nije bila naš neprijatelj. Ona to nije ni danas, i zavisi od nas da ne bude ni sutra…
E, jedno takvo bogougodno obraćanje iz repertoara predsednika vlade nacionalnog spasa Milana Đ. Nedića (kao ovo od 4.12.1941), očekivao sam prošlog vikenda (ej, a da li primećujete da je i đeneral koristio poziv „hajdete“, baš kao prvi vazduPLohovac današnje Srbije, uvaženi Babić?) – nakon što je Odbor za evropska pitanja Bundestaga dao zeleno svetlo za otvaranje prva dva Sveta Pasusa, odnosno pošto je, u prepevu ovdašnjih evromazohista, nemački parlament, prvi put, u istoriji pohvalio nekog poimence, a koga bi drugo do našeg Kancelara, jelte…
Kad ono – „puć“, tj. puč! Novi vanredni program, „lajv“ sa Dvora, interventna konferencija, bez tumača, za (neka mi oproste ovi časni ljudi) gluvoneme novinare. Možda me pregazilo vreme, ali, evo, uporno se upinjem da razumem Kancelareve skutonoše: po čemu je, od katastrofalne socijalne i ekonomske situacije u Srbiji i činjenice da nam Kosmet odlazi u nepovrat, važnije životno pitanje da li će nam „stranci sa zapada“ (preciznije: „SAD i Velika Britanija“) i nadalje diktirati budućnost i formirati vlade? Pa, zar i do sada, računajući i ovu, na žalost, nisu? Zašto bi, recimo, Kirbi smenjivao našeg Kancelara, kad sadašnja vlast, osim pohvalne odluke da ne uvede sankcije Rusije, vodi spoljnu politiku po meri Stejt dipartmenta?
Neka mi oproste neki koje sam, nikako zlom namerom, ispustio, ali – sem, na ovom mestu, već pomenutih Milenovićeve, Lekića, Fajgelja, Zorane i Kori, Miškovića, onog estradnog menadžera iz Zaječara, „Žutog Bujketa“, Ružića i socijalista, „TV ispostava CIA“ i američke ambasade u Beogradu, dinastije Rodić, naravno, itd – naslućujem da samozvani Kancelarev agitprop, u Apisovo tajno društvo za izvođenje operacije „svastikin but – plava ptica (aha!?) – kljukana dinastija“, sve sa insinuacijom „pozivanja na nasilno rušenje ustavnog poretka“, kandiduje i Njegovu ekselenciju, lično!
A, zbilja, šta je to ustavni poredak u zemlji Srbiji u kojoj blizu dva miliona građana što žive na 15 odsto njene teritorije ne priznaju tu državu, i šta je to ustavni poredak u državi u kojoj N. N. lica parafiraju sporazume sa pučistima iz Prištine i okupatorima iz Brisela kojim priznaju da Kosovo nije Srbija? Ko je vlastan da odgovori na to pitanje, ako već Ustavni ne sme jer su mu Ekselencija, dvared, i ministar pravde, jednom, tako naredili?
No, da se vrnem Ekselenciji koji je, glede Zakona o ozakonjenju objekata, stao na stranu „zemaljskog roblja, prezrenih na svetu i sužanja koje mori glad“… Da nije vraćanje k Ustavu taj (ne)ustavan put povratka ustavnosti? Ne napisah li ja u prošloj kolumni da Ustavni može svašta, samo kad bi mu, pak, Njegova ekselencija ili Pak, svejedno, dozvolili da se, iz gluvonemog, transformiše u aktivno radno stanje? Videste li, neverne Tome: Ne prođe ni nedelju dana, a ono dozvolilo, ma šta dozvolilo, sugerisalo Ustavnom iz Ekselencijinog „zavereničkog štaba“ da se pozabavi Zakonom o ozakonjenju?!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
