Ko sme da nas pogleda u oči?

Koštunica, koji je, iz monaške kelije, jednom jedinom šetnjom od Braće Jugovića do Čika Ljubine, uspeo da se iznova nametne za temu dana – vrlo brzo će i definitivno da bude politički pukovnik ili pokojnik. Treće mu nema. Hoće ga karta. Ni kriv, ni dužan, večni lider DSS-a, samo jednim javnim pojavljivanjem uspeo je da, protiv sebe, ujedini najjaču stranku vlasti i, hajde de, vodeću partiju opozicije (iako sam, do pre neki dan, u neku opoziciju računao samo Liberalno-demokratsku partiju i Srpsku radikalnu stranku), što će mu, ako ima imalo političke pragmatičnosti, za početak, udvostručiti podršku birača.

Koštunica je ponovo na onome na čemu je bio, pre nego je, potkraj leta 2000, inaugurisan u tajnog aduta DOS-a. Dakle, „Ni Beli dvor, ni Bela kuća“. „Ni Dedinje ni Vašington“. „Ni Milošević, ni Klinton“. U čemu najbolje pliva. Nisam siguran da je baš to hteo, ali isterao je na čistac naprednjake. Koji su se zapleli kao pile u kučine – šta ima ili nema alternativu: Evropska unija, Kosovo, Srbija, Rusija… – toliko da ni njima samima, bojim se, više ništa nije jasno.

Za ovo drugo, mislim da mu je baš i bio cilj. Javno je provalio snove i nakane Demokratske stranke u pogledu sastava vladajuće koalicije posle narednih izbora. U kojoj će, očito, ako je po volji Krunske i njenih mentora, da bude mesta za naprednjake, a samim time neće za LDP, neće za radikale, neće za DSS.

Deputacija EU u Beogradu poručila je Nikoliću (a niko relevantan nije to ozbiljno nijekao) da sme da sarađuje sa svima osim sa Koštunicom i Šešeljem. Tj. samo ne sme s onima bez kojih, inače, ni u najfantastičnijoj matematici, nikada neće doći na vlast. Da bi konačno „materijalizovao“ svoju nespornu političku snagu, ostaje mu jedino dubl – njemu, večitom dobitniku u prvom i gubitniku u drugom poluvremenu, sa „ziher“ pobednikom u svim dosadašnjim „produžecima“, Borisom Tadićem.

Zamislite situaciju (nepristojno bi bilo da pominjemo Berlin, London ili Pariz) da naš ambasador u BiH Grujica Spasović, malo-malo, pa zovne „na raport“ Silajdžića, Tihića, Komšića, Dodika, Čovića, Radmanovića, Špirića, Alkalaja i ostale. Ili, da li biste mi poverovali kada bih tvrdio kako je bivši veleposlanik Srbije u Zagrebu Cvetićanin postrojavao Mesića, Sanadera, Kosorovu i ine, sugerišući im s kim smeju, a s kim ne smeju da se druže? Pomislili biste, naravno, da sam odlepio. Ovde je, međutim, besprizorno dodvoravanje najviših političkih dužnosnika stranim diplomatskim birokratama, normalna, čak i poželjna komunikacija, no izgleda i srpski usud. Ovih dana, iz „Memoara kraljice Natalije“, saznajem da se sva srpska politika sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka, zapravo, iscrpljivala na razdaljini od austrougarske do ruske ambasade u Beogradu, gde su „po mišljenje“ išli svi, od kralja Milana do njegovih generala, ministara, pozicionara i opozicionara.

Kao da, Bože mi oprosti, na izborima u Srbiji glasaju Amerikanci, Nemci ili Britanci. Liči na ovu situaciju u kojoj se naša samozvana „proevropska elita“ ubi od šlihtanja Ivici Dačiću. Pomislite kako bi to bilo smešno kad bi Dačić stvarno i poverovao da će, na sledećim izborima, njega i socijaliste zaokružiti ovi što ga danas toliko hvale – recimo, Kolundžija, Trivanka, Čanak, Vuk Drašković, Pastor, predsednik lično?

Telekomu Srbije, mislim Srbima na Kosovu, isključeni telefoni. Ali, gledamo na „Farmi“, ljudi žive i bez struje i bez vode i bez hronometra; šta nas briga, dolazi nam Hilari da nas još jednom, ophrvana univerzalnom brigom za budućnost čovečanstva, opomene da nema zbora ni razgovora o statusu Kosova.

U tekstu „Poslednji voz Vojislava Koštunice“, („Danas“, 26.1.2010), skromno priznajem da sam pogrešio u jednom: da, reč je o zadnjem vlaku koji klopara „brzim prugama Srbije“, ali je Koštunica uspeo da produži rok važnosti svoje karte.

Ako su danas u Srbiji sve političke snage – osim obezglavljenih radikala koji žive od nade da će se Šešelj vratiti- za EU „po svaku cenu“, zar nije logično pitanje: kome će otići glasovi onih koji „sumnjaju, dakle postoje“? „Tromi medved“ je naprednjake koji, iz dana u dan, prepevavaju sami sebe – topuzinom pogodio baš u Ahilovu petu. Od Male Gospojine naovamo, pitanje svih pitanja u Srbiji desno od centra je: U čemu je danas razlika u stavovima o budućnosti države i nacije između Tadića i Nikolića? Jeres je, možda, ali reći ću: Ne, nema razlike! Kada je već tako, uvek je u prednosti onaj koji je već vlast. A od naprednjaka prelivaće se Koštunici.