Kompromis zvani želja

Beograd je, otkako su mu na vlasti bivši Šešeljevi i dojučerašnji Miloševićevi kriptonacionalisti, „zarad ubrzanja evrointegracija“, sve „skloniji kompromisu“ kad je o Kosmetu reč. A ja se stalno pitam, jesam li to lud kad ponavljam jedno te isto pitanje: O kakvom kompromisu je reč, kada jedna strana jednostrano proglašava nezavisnost Kosova, a druga ga, srpska, smatra pokrajinom u sastavu države Srbije?

A onda naš Kancelar i Potkancelar prihvate granične prelaze, kosovska dokumenta, „ne ometaju prijem Kosova u međunarodne organizacije“, a zauzvrat, evo već dve i po godine od potpisivanja Briselskog sporazuma, Srbi sa Kosmeta ne dobijaju ništa, pa čak ne mogu da umese ni praznu oblandu – „Zajednicu srpskih opština“… Kompromis je, koliko znam, ono rešenje nesporazuma u kome obe strane treba da budu potpuno, delimično ili polovično zadovoljne rešenjem. Britanci kompromis konotiraju kao pozitivan izlaz od koga obe strane imaju koristi, dok ga Amerikanci prepoznaju kao rešenje iz koga obe strane izlaze kao gubitnici, ali nema kompromisa u kome jedna strana dobija skoro sve, a druga gotovo ništa, kao u slučaju tzv. briselskih dijaloga.

Da je Srbija upravo u koži tog apsolutnog gubitnika u „kompromisu“, slaže se sa mnom i komandant rata i mira na Kosovu Hašim Tači koji ponavlja da asocijacija srpskih opština neće imati ni jedno izvršno ovlašćenje, jer je to „samo dobra volja (!) i mogućnost međuopštinske dobre komunikacije na Kosovu“. Uostalom, „Srbija je izvršila genocid na Kosovu i to se (javno) zna“, veli Tači, a ne demantuje niko od njegovih mentora.

A, dokle, pod patronatom Vašingtona i Brisela, ide ta evolucija u albanskom poimanju kompromisa, pokazao je Jonuz Musliu, takođe, bivši albanski ratni lider, ali iz Preševa: „Ukoliko bude formirana zajednica srpskih opština, „Preševska dolina“ će proglasiti autonomiju s pravom da se pripoji zemlji domovini – Kosovu! Mora da se primenjuje princip reciprociteta: ono što uzmu Srbi na Kosovu, da uzmu Albanci u „Dolini“!“

Dok je srpska vlast insistirala da neće biti nezavisnog Kosova, ako sever i srpske enklave na KiM ne ostane deo Srbije, „Preševska dolina“ je zahtevala da se, u tom slučaju, pripoji Kosovu. I dok su, u međuvremenu, srpski pregovarači, skroz-naskroz, omekšali, pa se, zbog otvaranja Svetih Poglavlja, zadovoljavaju i „ZSO-om“, Albanci s juga Srbije ne odustaju od prvotnih zahteva. Može im se, jer režim u Beogradu više vodi računa o tome šta će reći „naši evropski prijatelji“, nego o interesima države i svojih građana.

I dok je čak je i jedan od tih „naših prijatelja“, austrijski ministar diplomatije Kurc, nedvosmisleno zatražio da se na spoljnim granicama Evropske unije stvore bezbednosne zone i prihvatni centri za imigrante, a britanski premijer brutalno saopštava da dobar deo migranata želi da se „ogrebe o socijalna davanja na račun životnog standarda evropskih poreskih obveznika“ – da se narod ovdašnji ne bi o zlu zabavio, eto nama (Kancelar nam bacio udicu, pa čeka rezultate testa)hleba i igara, tj. izbora. Tj. hleba nešto manje, što zbog suše što zbog neispunjenja prethodnih izbornih. Nešto me, zato, živo zanima hoće li se na nadolazećim izborima kandidovati i oni koji stvarno i odlučuju o našim sudbinama – EU, MMF, NATO, Brisel, Berlin, Vašington, Priština ili, možda, i Moskva – i hoće li Kancelarevi „videlisti“ zadržati 50 odsto podrške biračkog tela?