Kondirenje na budućnost

P { margin-bottom: 0.21cm; }Jedan moj drug, lokalni guru iz Mačve (z.p. „Richtown“) koji, upravo, godinama pokušava da povampiri prošlost na ušću Drine u Savu, morao bi posebno da se zabrine. Jer, trenutno je preokupiran Selištem, lokacijom gde bi da izgradi kule stražare (čardake), rekonstruiše šančeve sa koljem, obnovi staro groblje sa viševekovnim spomenicima. Tu, u atarima Hajduk Stanka, Zeke Buljubaše, blizu Dublja gde se bio ustanički boj s Turcima pre dva stoleća i gde su, pre jednog veka, zajedno pokopane kosti srpskih i austrougarskih vojnika, tu gde je Milićeva „Radovan kula“. U Crnoj Bari, u koju su se, iz Sredačke župe, iz Metohije, na razmeđu 17. i 18 veka, pod dvojicom Arsenija, selili i ovde naselili istorijski preci Isakovića, srpskog graničarskog življa, među njima i oberkapetana, a na kraju i pukovnika petrovaradinske pukovnije Vuka i brata mu Trifuna (u romanu, Aranđela), i Pavla, junaka „Seoba“ Miloša Crnjanskog.

Znači li to da i moj drug Puza i njegovi prijatelji, „pozitivci“ iz Bogatića, hoće da vrate prošlost, pa još i da se njome razmeću, umesto da uzberu budućnost kao gnjilu krušku? Jer, belodano je da je Vuk Isakovič, kao austrijski vojnik – krajišnik, mesto da se posveti trgovini kao svi promućurni Srbi toga doba, sanjao o tome da „osveti Kosovo“…

– Danas polažemo još jedan kamen temeljac za budućnost, i počinjemo sve jasnije da vidimo tu budućnost, a uskoro ćemo moći da je dotaknemo – reče Kancelar na polaganju lopate sa betonom u jednu od rupa „Beograda na vodi“. Ne kaza li i da smo „dotakli budućnost, i da više ne mogu da nas zaustave ni laži ni strah ni kiša“?

Ne znam zašto mi je ovih dana u primislima stalno Sterijina Fema kojoj smeta sve što je podseća na njenu opančarsku prošlost i njen pokušaj da prebegne u višu klasu i postane ugledna dama, da se (po)kondiri. U to ime Fema menja sebe, svoj izgled i ponašanje, uči se novim manirima, pribavlja luksuzan nameštaj, oblači slugu u livreju, ali iznutra ostaje ono što jeste i što je i bila. Ali, ona je u stalnom fatalnom sukobu sa svojim juče, i nastoji da se otrese svog dotadašnjeg života, da ga zaboravi kao ružan san, a ukućane da preobrazi. U svojoj zanesenosti i uobraženosti vređa i ponižava najbliže, odriče se najrođenijih, ali, ponižena i osramoćena, i dalje ostaje okružena samo varalicama i hohštaplerima.

… Fema (uzme naočare i gledi kroz njih): Komi fo!… Propopo, Ančichen, kako se nobles tamo gdi si služila unterlondruje? (Jovan Sterija Popović, „Pokondirena tikva“)

Ovu nadrealnu scenu stavljanja okulara gledali smo – evo 12. mesec je od tada – kao video pokrivalicu uz vest da je NJegova ekselencija, u maju 2015, odaslala Kancelaru kroki platforme o Kosovu (to je ona tzv. naša južna pokrajina u kojoj se, odnedavno, ne priznaju lične karte Republike Srbije), na koju odgovora nema, a Ekselencija – ćuti.

Pa se nešto pitam: Ko je, u stvari, oličenje ružne prošlosti Srbije – Srbi utopisti, građani koji poštuju identitet svoje države (a i prošlost je obavezni deo njenog identiteta!) ili oni koji su, „u okviru svojih mogućnosti“, ludih devedesetih, doprineli našem nazadovanju i sveopštoj bedi?