Ime „Srbija“ se, od vikenda, na 15 odsto neotuđivog dela teritorije Republike Srbije, što bi rekli Nikolić, Dačić i Vučić, ima – bože mi oprosti – smatrati uvredljivim, inkriminišućim, diskriminišućim, tj. zabranjenim.
Tako su – bože im oprosti – odlučili predsednik Republike Srbije, premijer i prvi potpredsednik Vlade Srbije, prihvatanjem da se, u vidu kapitulacije „bez ispaljenog metka“, „Građanska lista Srbija“, voljom kumova iz Tačijeve Centralne izborne komisije, prekrsti u, recimo, „Građanska lista srpska“. Ne (Republika) Srpska, kao što možda snuju zagovornici svesrpskog ujedinjenja, već ponizno – „srpska“ u službi atributa s malim slovom „s“.
Zbog čega je mirožedni Drecun, prema očekivanjima, vizionarski podvrisnuo da se „izmenom naziva ništa neće suštinski promeniti“. Kako – koji Drecun? Da, baš onaj što nas je 1999. bombardovao brzalicama o „islamskom fihadu“, „šiptarskim terorističkim bandama“ i „Al Kaidi na Kosovu“!
U manijakalnoj žurbi da se udovolji sve ogoljenijim zahtevima oficijelnog Berlina i zvaničnog Vašingtona glede Kosova i Metohije, oglasio se i onaj nestranački – što, onda, znači da je, valjda, „ekspert“ – Mrkić (za neupućene, korisnik vizitkarte srpskog ministra spoljnog), hvaleći se kako „nikada nismo imali ovako dobre odnose“ s rečenima. Pa, ne sumnjam da je tako, jer je reč o monologu u kome druga (na žalost, naša) strana prima čvrge, ćuti ili klimoglavi. A u (srpsku) diplomatiju, najvećma, regrutuje one koji su, namesto Jeremićevim steroidima, nakljukani mantrom „EU nema alternativu“.
Dakle, imam ekskluzivnu a, za evrofanatike, obaška, divnu vest: Ako, na izborima 3. novembra, lista „ćorave kutije“ (po najnovijem: „Građanska lista srpska“) uspešno odigra ulogu električnog zeca, gospođa Merkel će darovati preostatku ostataka Srbije datum za otpočinjanje pregovora već u decembru!
Liči li vam sve na nešto već viđeno? Na tzv. „mirnu reintegraciju“ istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema koja teče 18 godina, a danas doživljava krešendo pokušajem potpunog izopštavanja ćirilice iz javne sfere u Hrvatskoj? Meni, isuviše. Da podsetim: Srbi u Hrvatskoj su, sve do tog 12. decembra 1995, kada je, u – simboličnog li imena – „Žutoj kući“, u ime preostalog krajiškog srpstva, izvesni policijski službenik Milan Milanović Mrgud potpisao Erdutski sporazum, imali, barem, nešto. Od tada, gotovo ništa.
Arhitekta sporazuma bio je američki veleposlanik u Zagrebu. „Garant“ u ime srpske strane – nadolazećim mirom, dejtonskim viskijem i sopstvenim „istorijskim doprinosom“ opijeni – tadašnji predsednik Srbije. A Krajina – ko se seća Krajine još?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
