Kosmetski kontumac

Jeste, doduše, starogrčki čovek kao građanin polisa bio potpuno slobodan, ali je ta sloboda bila ograničena nečim krupnim, a nečovečnim – imala je svoje naličje već time što je bila omeđena granicom tzv. grčkog sveta, sazdana na ropstvu jer za robove i varvare nije bilo ni polisa ni slobode, ni čoveštva ni građanstva.

Do te međe – nazovimo je od milja „administrativnim prelazom“ – na severu (uz već podignuti zid prema albanskom preostatku Kosova i Metohije), otprilike, dopire i sloboda govora, zbora i izbora današnjeg kosovskog Srbina. Tako – posle oktroisanih lokalnih izbora, na kojima su se, 2014, naočigled slepih i slabovidih posmatrača OEBS i tome slično, lopatama izubacivali glasački listići za dvojicu V, takoreći spojenih u jedno W – dve godine potom, u praksi izgleda sloboda srpske nacionalne manjine u Republici Kosovo sa fusnotom.

Pre tačno dve decenije (27.12.1996), u kontekstu zbivanja posle Slobinog kontramitinga („Volim i ja vas!“), u „Demokratiji“ sam, u jednom drugom kontekstu zapisao i sledeće: „Ova vlast juče je zakoračila u poslednju fazu komunističke utopije koja, ako se sećate klasika marksizma, podrazumeva odumiranje, to jest samoukidanje države. To podsecanje grane na kojoj sedi, režim je učinio definitivnim pretvaranjem policije u stranačku gardu… Tužno je juče bilo biti srpski policajac, ponižavajuće provincijalac pre tri dana u Beogradu, a opasno u utorak i četvrtak biti Beograđanin u sopstvenom gradu.“

Ne sećam se da li sam tada imao u vidu „malu crvenu misao“ Mao Cedunga, prema kojoj – politička moć raste iz puščane cevi. Ali, dobro pamtim da je to bilo neposredno pošto sam se, vratio sa novinarskih putešestvija po Kosovu gde sam iskusio kako, uz prećutan dogovor, saglasnost ili međusobno ignorisanje, svejedno šta – paralelno funkcionišu i žive dve države: jedna, oficijelna, vidljiva, forma bez sadržine, srpska i druga, formalno ilegalna, ali sadržina bez forme, za ogromnu većinu Albanaca itekako legitimna.

Jedino u čemu su jedna drugoj, kao sestre bliznakinje ličile, bila je konstantna „istraga poturica“ u sopstvenom, jednom ili drugom, nacionalnom korpusu.

Slušam juče kako se Ledeni, onoliki čovek, sakrio iza Kancelarevih junačkih pleća, pa sikće na onaj deo, Vulinu zakletih, oktroisanih Srba koji su se drznuli da smene nekog naprednjačkog arijevca, valjda. Pa, bez pardona, najavljuje da će, u protivnom, na takve, ako se do subote, ne prizovu pameti (i Nepogrešivome) – biti bačena anatema: rade protiv interesa Srbije, izdali su jedinstvenu državnu politiku, upleteni su sa stranim faktorom i postali Mustafini Srbi… Sve u svemu, dovoljno za doživotnu, no sreća za njih da zakonodavstvo Srbije (zahvaljujući mudroj intervenciji NJegove ekselencije kod „sestara karmelićanki“ iz tzv. Ustavnog suda Srbije) ne prelazi „Aristotelovu među slobode“.

Bože dragi, kao da su ti isti i izabrani voljom srpskog naroda na KiM. I kao da od trenutka potpisivanja „Briselskog sporazuma“ najvažniji kriterijum za njihov izbor i nije bio da, pre svega, budu po volji našega Kancelara i prištinskih NATO egzekutora.

Ostaje nada, da bar ovaj put, Kancelarevi vrli čauši i specijalne brigade profesionalnih ulizica i posebnih naredboizvršilaca, neće okrenuti Srbe protiv Srba, pa još na Kosovu.