Kosovo – srpska priča

Znamo šta nećemo. A da li, ruku na srce, znamo šta hoćemo sa „svetom srpskom zemljom“?

Da li zaista hoćemo reintegraciju dva miliona Albanaca, građana „naše južne pokrajine“ koji više od dve decenije ne priznaju da im je Srbija domovina? U Srbiji „bele kuge“ bojim se da nema iskrene želje za takvim demografskim pojačanjem.

Želimo li samo da osiguramo normalan život i slobodu kretanja našim sunarodnicima po kosmetskim enklavama? Da je odista tako, ne bismo, uz stranačko i medijsko seirenje, posmatrali kaluđerski „reality show“ u porti Gračanice, a onu šaku srpskog jada do Čaglavice i Lapljeg Sela prepuštali laganom odumiranju.

Hoćemo zaštitu istorijskih, verskih i kulturnih spomenika? Pustimo onda na miru Jeremića i Zoricu Tomić da rade tu stvar preko Uneska, pa šta košta da košta.

Hoćemo podelu Kosova? Jeste da je Beograd to mogao da ponudi Albancima i pre svih ovih ratova, kad je diplomatski bolje stajao, a i svi aduti su bili u njegovim rukama. Ali… Zahtevamo li ili umoljavamo nešto peto?

Albanci su od početka velikog razlaza znali šta hoće.

Nedavno sam, na nekom arhivskom snimku, ugledao svoju novinarsku malenkost kako, u julu 1990, sedi u klupama Skupštine Kosova u trenutku kada je „naš„ parlament ukinuo „njihov“, tj. Vukašin Jokanović čitao aber ferman iz Beograda o prenosu nadležnosti sa Skupštine Kosova na jednopartijski komunistički parlament Srbije. Dok su Slovenija i Hrvatska uveliko hvatale svoj demokratski zalet za Evropu; tamo su već bili održani višestranački izbori…

Odmetnuti albanski delegati iz kosovskog parlamenta, 2. jula 1990, usvojili su Deklaraciju o nezavisnosti, a 7. septembra ekspresno i tzv. Kačanički ustav, pozivajući se na „stavove Predsedništva SFRJ i razgovore o budućem uređenju odnosa republika u Jugoslaviji“. Pokrajina je tim aktom proglašena za „Republiku Kosovo koje je, kao država, članica jugoslovenske zajednice, što će se korigovati zavisno od buduće organizacije Jugoslavije“.

Oficijelna Srbija je to ignorisala, potcenjivala, ponašajući se na toj teritoriji kao slon u staklarskoj radnji.

Albanski politički lideri, iako su se, na ilegalnoj javnoj sceni, oko mnogo čega svađali, u jednom su bili složni: svi su se zalagali za samostalnost, za nezavisnu državu. Sve su ostalo bile nijanse: neki su tražili ujedinjenje sa Albanijom; neki pristajali i na međunarodni protektorat na određeno vreme; „glasovi razuma“ (Suroi) videli su „subjektivizirano Kosovo kao deo jednog regionalnog balkanskog aranžmana“ i tome slično.

Verovatno najvidovitiji bio je Škeljzen Maljići koji je, u razgovoru za knjigu „Kosmet ili Kosova“ (autori Cani & Milivojević), pre tačno deceniju i po, prognozirao:

„Rasplet u ovoj fazi zavisi od razvoja situacije u Srbiji, od toga šta žele i šta mogu Srbi (kako sadašnja, tako i neka buduća vlast). Možda će Srbi vrlo brzo biti naterani da donose brze i radikalne odluke, kojima će se rešiti i kosovsko pitanje, time što će se uvažiti volja Albanaca i Kosovu dati zadovoljavajući status samostalnosti, uz sve garancije o zaštiti srpske manjine na Kosovu. Ali, ako Kosovo ostane u nekom podređenom položaju i pod srpskom vojnom upravom, onda će proraditi i albanske alternativne opcije koje će voditi ka ratu.“

Došao je Rambuje, pa NATO bombe, prošlo je više od 10 godina otkako Srbiju s Kosovom vezuje samo krhka brojka „1244“. A građani Srbije i dalje ne znaju šta njihova vlast kani s Kosmetom.

Razumem da naši pregovarači baš sve karte nisu mogli da otkriju tokom bečkih pregovora. Ali, pregovori su odavno završeni Ahtisarijevom pobedom, ma kako nam to i ova i prethodna vlada tumačile.

Šta Srbija hoće, kad već ovo neće? Ako je to amputacija severnog Kosova i stvaranje srpskog entiteta na prostoru enklava, to već mora da se kaže. Nema tu više mesta diplomatskom taktiziranju, jer, malo po malo, broj članica UN koje su priznale Kosovo približava se polovini,

Naš politički „Žika Živac, dežurni krivac“, Dobrica Ćosić, bio je prokazan kada je, pre svih ovih ratova, izrekao lozinku: podela. Ovih dana to predlaže i sin Milovana Đilasa, Aleksa; a i profesor Rade Stojanović, u ovim novinama, vispreno primeti da, tokom pregovora u vezi s Kosovom, Beograd još jedino nije potezao argumente humanitarne prirode. I predloži humanitarno naseljavanje 200.000 kosovskih Srba izbeglih ili prognanih u ostatak Srbije na prostore severno od Ibra.

Možda nije neko rešenje, ali je rešenje. Jer, očigledno je da su se i srpska diplomatija, ali i naši sagovornici u svetu zamorili od naših argumenata pravne, diplomatske, političke ili istorijske prirode.