Kritik der praktischen Vernunft

U kojoj pišem o tome kako su, baš usred kampanje koju je, s proleća 1933, ministar propagande dr Jozef Gebels poveo protiv tzv. „trenda nacionalnog kiča“ da bi sprečio širenje naci(onal)izma na lažnoj i komičnoj osnovi i iskorišćavanje patriotskih osećaja u merkantilne svrhe – berlinski poslastičari spremili Hitleru veliku rođendansku tortu, sa sve „hakenkrojcem“, koju je Firer, naravno, sa zadovoljstvom primio i u slast izeo! I, gde je tu „necenzurisana laž“, ako smem da pitam poštovani napredni agitprop?

A jeste li se vi nekada, cenjeni čitaoci, zapitali da li se svetle tačke koje često primetite kada gledate ka nebu, kreću po Mesecu, u vazduhu ili u vašem oku… da li je reč o vašem opažajnom ili iskustvenom sudu? Da li to, možda, i naš Mandatar sa kancelarskim kapacitetom ima isti logički problem?

Jer, naš Kancelar u tehničkom stanju, poznato je, iako celu svoju karijeru „(g)radi u politici“, ipak se ne libi da deli lekcije onima koji su radili ili rade nešto opipljivo, proizvode, sklapaju ili delaju druge konkretne stvari. NJegova saznanja su, u najvećoj meri, teorijska, često i spekulativna, kao u teologiji, a ne praktična. No, on i dalje veruje (i vascelo građanstvo ubeđuje) da, na ovim prostorima, kao Kancelar srpski i sve Srbije sve i o svemu najbolje zna.

Zaključujem, dakle, da se, posle više puta iščitanog Vebera i trenutačne opsene Čerčilom, vratio „Logici“ starog dobrog Kanta. Onog što je preminuo u godini početka Prvog srpskog ustanka… Kada zbori o „evropskog putu kao prioritetu“, te usputnoj potrebi da se zadrže dobri odnosi i sa Rusijom, Kancelar, kantovski rečeno, manipuliše kontrarnim ili oprečnim sudovima u kome je jedan opšte potvrdan, a jedan opšte odrečan. I jedan i drugi, naravno, ne mogu da budu istiniti, ali i jedan i drugi (pogotovo ovaj drugi) mogu da budu – lažni!? Jer, suprotnost istinitosti je lažnost koja se, ukoliko se drži za istinu, naziva zabludom („EU nema alternativu!“). Onda sve to kritizerski miksuje sa superkontrarnim sudovima – to su oni od kojih jedan posebno potvrđuje ili poriče ono što drugi posebno poriče ili potvrđuje (npr. neki ljudi su vredni, dakle, neki ljudi nisu vredni). Kapirate? Još ne? Idemo dalje i eto nas kod eksponibilnih sudova koji, u isti mah, ali na skriven način, sadrže i neko tvrđenje i poricanje, tako da se tvrđenje vrši razgovetno, a poricanje – skriveno (npr. malo Srba je vredno, znači – mnogo Srba nije vredno…). Konkretnije? Na Kancelareve logičke sudove najviše utiče oponašanje jer je to jaka osnova da za istinito držimo ono što drugi izdaju za istinito. Recimo, frau Merkel. Od praznih tautoloških, nekorisnih i izlišnih, postavki tipa „čovek je čovek“, preko, Kantovim vokabularom rečeno, smešanih zaključaka uma nastalih obrtanjem svih tih postavki, do „igrarije odbacivanja svega“ koja je rezultat logičke želje da se lažnim odmah proglasi sve pri čemu se nailazi na teškoće… Juče je bio taj „Dan D“, kada je Kancelar javnosti trebalo konačno da se obrati u liku Ilije Gromovnika ili možda staroslovenskog boga Peruna, onoga što je upravljao munjama i gromovima.

Ne, nisam zaboravio da smo ušli u 16. mesec otkako je NJ.E. napisala kroki krokija platforme o Kosovo. Da se kladimo da će ga Kancelar pročitati pre nego što, po nalogu Brisela, bude zaronio u pokušaj izbacivanja preambule o Kosovu iz Ustava Srbije?