Krivnja Vojislava Koštunice

Povodom devete obljetnice, mainstrim – naknadna pamet u formi glavne političke struje u Srbiji – ovih dana, tvrdi: Milošević je, u jesen 2000, bio prezreo kao gnjila kruška i, ma ko da mu je onda stao na crtu (zvao se on Vladan, Momčilo, Kasa, Mićun, Čovke, Čeda, Mile, Svileni, Draganče, Žare, Milan St, Mlađa, Orlić, Homen i tome slično) – rasturio bi ga ko bugarsku skupštinu.

Moj favorit je, ipak, onaj pametnjaković kome se javilo da je Slobu, zapravo, pobedio narod. Odmah potom, i oni glasovi što zbore da je Koštunica veće zlo i od Miloševića, što će reći, bolje da onomad nismo ni krečili! Aferim zato, iskreno, sadašnjem zameniku predsednika Vlade, jer je to, pre svega, njegova pobeda…

U ponečemu se slažem sa likovima i ličnostima što su od pljuckanja i pljuvanja po Koštunici razvili ozbiljan biznis. Te dodajem da je, po mome sudu, V.K. kriv:

Jer je srušio Slobodana Miloševića. Jer nije dozvolio lustraciju. Jer nije sprečio da se, kao prvoborci i narodni heroji, legalizuju oni koji su palili, pljačkali i linčovali, preobučeni u odelo narodnog bunta protiv izborne krađe. Jer nije omeo „crnočarapane“ iz kriznih štabova da instaliraju sebe u nove komesare. Jer je, posle 5. oktobra, prihvatio kameleone, ulizice, prevrtače raznih boja i ideologija i ostale ovisnike o moći. Jer mnogi nisu iza rešetaka. Jer nije naplatio i kapitalizovao Miloševićevo isporučenje Hagu.

Kriv je:

Što nije operacionalizovao svoje predizborno obećanje iz 2000 – „Ni Beli dvor ni Bela kuća“. Što SPS, i dalje, ne samo da postoji, nego, evo, i vlada. Što je gledao kako se, od jednog predsednika palilulskog odbora socijalista, od jednog kuma po profesiji i tome slično, rađaju finansijski vladari u senci i „vlasnici Srbije“. Što je, u decembru 2003, lično sprečio odumiranje Demokratske stranke. Što je Boris Tadić, u proleće 2004, izabran za predsednika Srbije. Što radikali nisu na vlasti, a Nikolić nije predsednik države. Što je (Pekićeva) parola „I nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija“ postala predmet sprdnje tzv. evropejske Srbije. Što je legalizam ogadio prosečnom Srbinu. Što je isporučio X i nije isporučio Y. Što je Crna Gora otišla, a Kosovo nije sačuvano, baš za njegova mandata… Koštunica je, dakle, biće, bio nejak državnik. A svakako jeste i loš političar, jer ko bi u Srbiji, osim njega, čistu situaciju iz februara prošle godine (sigurnu, malo prepakovanu, vlast), pretpostavio etičkom principu („vraćanje mandata narodu“) i vanrednim izborima? I ko bi se još, osim Koštunice, gadio političkog marketinga u politici, po cenu vlastitog političkog sunovrata?

Zbog toga se danas svakom političaru ili kandidatu za političara, novinaru ili žurnalisti u pokušaju, svakoj javnoj faci kojoj je stalo do malo medijskog prostora, i može da šilji onu stvar (jezik, pero…) na Koštunici. Od glavnog junaka Šešeljevog „Političkog ortakluka Kurve Del Ponte i Kurve Del Koštunice“, preko „političkog inspiratora, nalogodavca, kišobrana itd“ ubistva Zorana Đinđića, čovek koji je Slobu poslao u istoriju, dogurao je do „nastavljača politike Slobodana Miloševića, Mirjane Marković, Ratka Mladića“, a u viziji predsednika Srbije zaslužio i ulogu „neprekinute niti“ između „podrške štrajku JSO“ i septembarskog nasilja na beogradskim ulicama i tome slično.

U disciplini uneređivanja Vojislava Koštunica, nadmeću se dosovski autsajderi i preživeli miloševićevci, neoliberalni moralisti i samozvani reformisti; blate ga oni što ih je, revolucionarnog oktobra, spasio „vešanja na Terazijama“ i kolektivne „egzekucije“; dačićevci ga mrze ko Nemca, da ne kažem, kao onomad Đinđića; proevropski analitičari biraju ga za najvećeg destruktivca i nazadnjaka vo vjeki vjekov’ u Srbiji; u srpskom parlamentu bitišu stranke čija je glavna politika optuživanje V.K. za sve i svašta; čak je i jedna vlada (ova, aktuelna) formirana isključivo na principu straha od zlog Koštunice…

Može im se, to je bezopasno i u modi. In je, a i ne boli. V.K. ne demantuje, ne tuži, ne preti, ne odgovara kontrauvredama. Zato su njegovo ime i lik bogomdana tema za bildovanje mišića, odmeravanje jakosti, gradiranje prideva, paljenje masa, namirivanje dugova, vežbanje sivih moždanih zona, lečenje frustracija.

U ime naroda – kriv je što se prihvatio ćorava posla, jer ličnom poštenju nema mesta u srpskoj politici.