„Kako smo se sastali, možemo i da se rastanemo“, pripretio je, pretprošloga leta, tek ustoličeni vicepremijer dr Krkobabić svojima suvladarima iz Nemanjine. Pa su se, Mirko & Dijana, elem, još jednom presabrali i bilo je povećanja od 10 odsto, pri kursu od 77-78 dinara za jedan evro. Srednji kurs Narodne banke Srbije juče je bio 96,16.
Krkino „no-no“ (plus Mrkini zagrljaji) prethodno je presudilo i vantelesnom porođaju sadašnje Vlade, onog časa kad je, usred pregovaračkih švalerskih teferiča s evroskepticima, Mićunov ispisnik i „penzioner“ po službenoj dužnosti već četiri decenije (još od vremena „kada je mogao konju rep iščupati“, što, misleći na drugu osobu, reče Vesna Pešić), najedanput zamahnuo nekim papirom i zapretio Nikoliću i Koštunici – ili ćete pokazati garancije od kog novca ćemo povećati penzije ili vlade s vama neće biti!?
I ne bi vlade s njima već s ovima što su pokazali garancije.
Da je „Hafnerov prst“ (Vinko Hafner vs. Slobodan Milošević) i dalje aktuelan kao kanal političke krkobabićevštine, osetio je ovih dana čovek koji je pokušao da dijagnostikuje stanje: pet najskupljih (PUPS-ovih) poslanika u istoriji srpskog parlamentarizma koštaju pola milijarde evra.
Time je Čedomir Jovanović spasio dušu, ostavio državni proračun na milost i nemilost Čanku, Joji i Batiću (što bi rekao talični Vlajko Senić – budžet je maksimum dogovora kakav je moguć u trenutnoj vladajućoj koaliciji), ali i sebe javno kandidovao za penzionersku maćehu.
„Najverovatnije od 1. jula 2009. penzije će biti 65 odsto prosečne zarade, a 31. decembra 70 odsto“, najavio je, sredinom avgusta 2008, tada već u funkciji potpredsednika Vlade, dr Jovan Krkobabić, naglašavajući da njegova partija „neće odustati od svog programa ni po koju cenu“.
Ali, u obećanom decembru te (ove) 2009, isti Krkobabić teši umirovljenike novim obećanjem da u 2010. godini (sic!) neće biti smanjivanja penzija, a da će u 2011. penzije rasti srazmerno ekonomskom rastu i porastu zarada. Tj. „ako bruto domaći proizvod bude rastao, srazmerno tome, rašće i penzije, plus koeficijent rasta prema modelu koji bude usvojen“, odnosno penzije će postepeno rasti do iznosa do 70 odsto od prosečne zarade, pa će se u 2011. godini približiti tom nivou!?
Na kraju krajeva, zakle se časna starina, makar, „nema govora o tome da će doći do smanjenja penzija, bez obzira koliko bude teško u narednoj, tj. 2011. godini. I tome slično.
Jovan Krkobabić je, na ovaj ili onaj način, celu svoju karijeru proveo „u penzijskom i invalidskom“, pod Titom, pod Slobom, pod Koštunicom, evo i pod Tadićem. Najduže kao državni činovnik, u BUŠ (brašno-ulje-šećer) vremenima vodio je nevladin, tj. paravladin sektor (Savez penzionera), a poslednjih 12 godina i kao politička penzionerska majka. Najpre kao poslanik Slobinog SPS-a, pa koalicioni partner bivšeg socijaliste Nebojše Čovića, pa peti stub (posle Vašingtona, Brisela, Moskve i Pekinga) novog Ivice Dačića i starog Borisa Tadića.
Penzionerska maćeha Čeda izgovorio je u parlamentu ono što 16 i po vladajućih stranaka ne sme, i ono što Toma, Koštunica, Velja ili radikali neće, iz taktičkih, za zlu ne trebalo, razloga – možda u nekom novom postizbornom zbrajanju krkobabićevština opet bude presuđivala.
LDP – računica je prosta, ali i otrežnjujuća: Samo 18 procenata penzionera je na osnovu punog radnog staža otišlo u penziju, čak četvrtina penzionera prima invalidske penzije, a Srbija je jedina evropska zemlja u kojoj je broj invalidskih veći od broja porodičnih penzija; broj umirovljenih je duplo veći od broja onih koji traže posao. Iz nesrećnog Penzijskog fonda u kome se nalaze zarađene mirovine stiže samo 45, a iz budžeta čak 55 odsto novca za njihovu isplatu (30 procenata društvenog proizvoda usmerava se u penzije), a bez obzira što će penzije ove godine biti zamrznute, biće uvećana njihova masa jer će se povećati broj penzionera. Vlada je, kao, „imala sluha za penzionere“, pa im podigla penziju za 10 odsto. Time je srušila vrednost dinara za 20 odsto, pa je ispalo da je 500 miliona evra upumpano u nešto od čega ni umirovljenici ni društvo nemaju vajde, već samo štete.
Ali, i to je, valjda, cena permanentne odbrane magične brojke 126 u srpskom parlamentu. Demagoška režimska skrb za stare, uz besprizorne pokušaje spinovanja, pa čak i izmišljanja, međustranačke, ali i međugeneracijske i unutarporodične konfrontacije po tom pitanju, povremeno dobija obrise onog surovog „Borbinog“ naslova iz vremena devetomartovskih gibanja 1991: „Roditelji na Ušću, deca na Terazijama“.
S tom razlikom što nas je, onomad, kod Česme, ipak, bilo više. Pa je i mesečni državni trošak za penzije bio manji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
