Kvazielitistička „Insomnia“

Koštunica je – ne računajući onaj doček Srpske Nove, na koji ga je, najznamenitijoj Žitorađanki na noge, priveo veliki fan Samante Foks i specijalni svat na Sekinom venčanju, Velja Ilić – poslednji put viđen na Čorbinom koncertu.

Iako je Nenad Čanak na, od julovštine sveže oslobođenoj, Ružičastoj TV propevao baš u duetu sa Jelenom Karleušom, dotična je, ipak, od prošle nedelje postala ideološkinja (tako li se kaže, na novogovoru?) ne El-es-de-vea već El-de-pea. Uprkos tome što su se Šaban Šaulić i Sneki Babić, za istu, Čedinu, stvar, mnogo ranije partijski deklarisali.

Pa mu danas Palma i njegov Radiša Urošević („Ja i tata, k'o dva brata“), novi član Upravnog odbora PTT-a, dođu kao prava nevinašca.

Jer, ako je verovati tabloidima koje ja, za razliku od naših medijskih eksperata i elitnih komunikologa, s uživanjem, redovno konzumiram – Karleuša, mislim Jelena, ne govori s Brenom, u svađi je sa Sekom, mrzi Cecu, biće i obrnuto, itd. i tome slično.

O glazbi, rekoh, malo znam, tek toliko kapiram da su Ceca, Jeca i Se(k)ca, izvor i ušće nečega što se ovde blagoizvoleva zvati „turbofolk“, valjda nešto kao muzički zvuk i pravac, ali što je zavladalo više kao kulturni, no, na žalost, i politički i socijalni i ekonomski – trend, stil i obrazac opštedruštvenog ponašanja u Srbiji. Srpski život ili, nazovimo to od mila, skromni srpski doprinos agendi tzv. evropskih vrednosti ili naš nadirući kulturni neokolonijalizam (primer ekspanzije Ružičaste po Zapadnom Balkanu, ali i EU), svejedno.

Ako moram da biram između Ceke, Jeke i Seke – možda je to samo zato što nisam više tako mlad – izabraću Radišu, autentičnog narodnjaka u muzičkom poimanju života. Što je već samo moj problem.

Ali, u javnoj sferi, u svakodnevnom srpskom spektaklu, u, odnekuda nametnutoj, spinovanoj večnoj borbi između dobra i zla, između nazadne i napredne, između retrogradne i evropske, između Srbije prošlosti i Srbiji budućnosti, kao promoteri i idoli, kao vizionari ili izvođači, naturaju nam se „opinion lideri“ koji potiču iz jednog te istog miljea. Miljea one „dokoničarske“ Srbije devedesetih. Zemlje u kojoj je „žestoki momak plus popularna pevačica“ životna jednačina kojoj, evo već dve decenije, stremi vaskoliki mlad srpski svet.

Zbog svega toga, od silnog raubovanja, od prevelike uporabe i zlouporabe, jedino su u Srbiji, tradicionalizam i patriotizam postali nepoželjne osobine, mane, a ne vrline; stanje duha zgodno za kvazielitističko ismejavanje, a ne osobenost „po difoltu“ svakog državljanina ove zemlje.

Jedino ovde, ne možeš biti dovoljno dobar „građanin“ Srbije, a da imaš i izraženo nacionalno osećanje. Jer, ako si i „dobar Srbin“, odmah si sumnjiv, možda će te posprdno prozvati „patriotom“; ako se osećaš „dobrim“ Mađarom ili Bošnjakom, neki drugi ludaci posumnjaće u tvoju lojalnost državi Srbiji.

Po„mejnstrimu“, ako si demokrata i izistinski „evropejac“, to, ovde, znači da treba da se lustriraš, pljuneš po sebi i svojoj državi, njenim institucijama i državnicima, prihvatiš krivicu sopstvenog naroda za sva zla ovoga sveta itd. i tome slično…

Zato su na javnoj sceni Srbije, samo na prvi pogled izgleda paradoksalno, najglasniji Srbi – srpski, na jednoj, i Srbi – bošnjački, hrvatski, albanski itd. šovinisti, na drugoj strani!?

Kakve veze sve ovo ima sa našim zaslužnim, pobrojanim umetnicama i nenabrojanim umetnicima?

Ako nečija reč ili postupak ima snagu oružja, kao u primeru naših „opinion mejkerki“, onda je licemerno na sva usta podržavati nešto što je „in“ (recimo da je ove godine „Parada ponosa“), a vlastitim životom i akcijom, zapravo, promovisati neke, sasvim drugačije životne parametre.

Naravno, pravo je samozvanog VIP i „džet set“ sveta da koristi sve raspoložive kanale za ličnu propagandu, ali kako će oni koji vode ili plediraju da vode ovu državu objasniti činjenicu da su im promotori „novih vrednosti“ lažne i prave zvezde, simboli vremena kada su „pištolj, pejdžer i pajero“ mladim naraštajima indoktrinirani kao pobednička formula? U društvu u kome čak i jedan hrabar čovek i intelektualac, osvedočeni borac (ali, ne „po zanimanju“) za prava manjinskih grupa, u svojim poznim godinama, mora da javno dokazuje svoju seksualnost, pred dvoličnim pomodarima koji bi da budu „veći pederi od pedera“, kao da je sve postavljeno naglavačke. Kao u onoj pesmici Čika Jove Zmaja: „… Kako bi to stajalo / kad bi čovek zreo / najedared seo / na drvena hata / pa da se klimata?/ Kako bi to stajalo / kad bi stari deka / napio se mleka, / pa zavijen u jastučak / prespavao ručak?/…“

Na nesreću, ovi dani kolektivnog licemerja u Srbiji nisu pesma nego stvarnost.