Laža i paralaža

U međuvremenu, kao onomad, posle potpisivanje onog NATO diktata, pod kumanovskim šatorom, Srbija, ovih dana, slavi još jedan trijumf: u neravnopravnoj borbi pobedili smo MMF! Vest o uspehu zvuči alegorijski, kao da ju je sročio sam Aleksandar Vučić, Slobin ministar informisanja i propagande iz 1999: Ne, recimo – struja će poskupeti 15 odsto od početka aprila, pa još (toliko?) do kraja godine, nego – neće biti povećanja cene struje do kraja grejne sezone…

U ime otadžbine nam u dužničkom ropstvu, aranžman iz predostrožnosti sa MMF-om, gle slučajnosti, ispregovarale su osobe sa više od pola radnog veka provedenog u službi međunarodnih finansijskih lihvara – on na mestu podoficira Svetske banke, ona u činu oficira Međunarodnog monetarnog fonda. Ona, sadašnja nam ministarska državne uprave, ponosita Bolivijka po rođenju i „revolucionarka“ po opredeljenju koja se proslavila savetom srpskim penzionerima da prodaju stanove, ako već ne mogu da ih održavaju. On, časni Požarevljanin, bivši ministar privrede bez dana radnog staža u privredi, a sadašnji popečitelj srpskih finansija, ostaće upamćen po još većoj porciji javnog bezobrazluka izručenog u lice Srbiji: Nismo želeli da opterećujemo građane vestima o poskupljenju struje i otpuštanjima u javnom sektoru i time im odvraćamo pažnju od uspešnog sporazuma sa MMF!

Umesto da se Njegova ekselencija, kako ga besplatno savetujem, lati Ustava čiji je „čuvar pečata“, Ekselencijin okoliš našao da se izvinjava i umiluje svom stranačkom šefu, a srpskom kancelaru, lično. Tabloidi tvrde, zato što se Ekselencija, navodno, plaši zakona o poreklu imovine. Neki naprednjaci smatraju da čovek bez zemlje (tj. bez vlastite stranke) hoće da od našeg kancelara izmoli podršku za novu predsedničku kandidaturu…

Ekselencijina pi-ar savetnica, pak, očigledno specijalista za javnu komunikaciju „sijamskih blizanaca“, stručno smatra da se vodi kampanja protiv predsednika kako bi se prikazao nepostojeći razdor između njega i kancelara, dočim su „postignuti izvanredni rezultati“ (negde valjda?), a „pošto u percepciji građana predsednik i premijer stoje zajedno i kako pada rejting jednom, pada i drugom, a kada raste jednom, raste i drugom, to se napadima na predsednika praktično ruši i premijer“, ali, Bože mi oprosti, i „kredibilitet cele države“.

Ah, da, šta bi ono, poštovani čitaoci, da li i dalje više verujete Marku Đuriću Ledenom kad, onako autoritativno i s harizmom, priopći kako pravno-obavezujući sporazum s Kosovom nije ili dopredsednici Evropskog parlamenta kad potvrdi da to jeste uslov za ozbiljan napredak Srbije u evrointegracijama? Usput, juče isti čovek, baš onako, uteši i izjavom da se Beograd protivi osnivanju oružanih snaga Kosova i da je to u suprotnosti sa međunarodnim dokumentima, pa i „Svetim briselskim sporazumom“… Predsednik Srbije i ja i dalje mislimo da ne laže ona Lunačekova. Ali, da ne bude dvojbe: ako me se, kojim slučajem, „sete drugovi“ sa Andrićevog venca, odmah da budem jasan: ne zanima me Đurićeva fotelja.