Ljubi čika AV Belog svog…

Tvrdim da je projekat „Preletačević“, udruženi gerilski poduhvat u režiji Kancelarevog i tzv. anarhooporbenog štaba „Velikog brata“, osmišljen radi pokušaja onemogućavanja nekoga od nespornih opozicionih kandidata da se domognu Vaskršnjeg „baraža“. Materijalnih dokaza nemam, ali 27 godina živim u uverenju da bi i pokojni Šećeroski postao, makar, Beli da je imao proračun i mašineriju adekvatnu budžetu. Dakle:

„Do elitnog divljeg naselja Milošev kladenac (zadnja pošta Veliki Mokri Lug), deset kilometara severoistočno od centra prestonice, možete se, iz dva pravca, spustiti i peške, pod uslovom da ste nazuli nepromočive kaljače i umete da se snalazite u mrklom mraku. Rezidencija budućeg predsednika Srbije ničim ne odudara od komšiluka. Nema visoke ograde, zapravo uopšte je nema. Bulevar ispod predsednikovog doma nije asfaltiran. Potok prekoputa je stvaran.

Predsednik nema telohranitelje, ukoliko se u njih ne računaju vučjaci Bobi i Lesi, te bela kučka Dijana, ljubimica predsednikove supruge. Predsednikovica ne piše dnevnik i na posao, takođe, odlazi bez obezbeđenja.

Bazen se, na radost komšijske dece, podrazumeva. Predsednik ga je svojim rukama, u retkim trenucima odmora, iskopao. U rezidencijalnoj avliji zoološki vrt, za sad, čine samo domaće vrste: grokću predsednikove svinje i pevaju petlovi.

Nikola Šećeroski, VK fasader i plastičar, kome je sudbina namenila ulogu spasioca i besmrtnika, kandidovao se na svim višestranačkim izborima od devedesete naovamo. Dvaput je izgubio od Slobodana Miloševića, a jednom ga je u „plej-ofu“ pretekao Dobrica Ćosić.

Dok juri pravdu (dokumentacija se gomila i već je prešišala 100 kilograma), gospodin Šećeroski ne zapostavlja ni političke obaveze. U prilici smo da ekskluzivno prenesemo njegova razmišljanja godinu i po dana pre novih izbora.

Teme je odredio sam život, a potpitanja su ovde, priznajemo, bila suvišna.

– Ako ja ne spasim ovaj narod, nema ko drugi, gotovi ste svi – upozorava već na početku monologa Šećeroski. – Od šesetsedme do sedamdeset pete, kad god Titu u posetu dođe neki car il’ kralj, mene uhapse. Jednom tako, otiš’o ja na Crno more i gleda meni Ćifte iz Sarajeva u šolju. Veli, Nikola, bićeš uhapšen. Vratim se u Beograd, legnem, kad oko četir’ ujutru, opkoliše kuću. Im’o sam kučku koja je mrzela miliciju, pa odma’ drukčije zalaje. Ja kroz prozor da bežim, tamo četvoro, na kapiji petoro milicije, 12 kola došlo po mene. Ja kroz baštu, kad on meni – „stani, pucam“. Pucaj – rek’o – jebi si mater, ubij me, ubij me! U’vatiše me. Jedan pegavi kaže: „Ma, mi te samo plašimo“. Ja pitam: „Što onda vadiš pištolj na mene?“ A on: „‘Oćeš odgovor“. „‘Oću, velim“. A on mene pendrekom po glavi… Pa me onda u CZ, zatvor Savski venac, na Zvezdaru, pa me vozikaju po Pančevu i Smederevu, dok ovaj Titov gost ne ode…“

(C. Milivojević „Bog me je poslao da spasim Srbiju“, nedeljnik „Blic“, 1995: deo intervjua sa najupornijim predsedničkim protivkandidatom Slobodana Miloševića Nikolom Šećeroskim koji je, laka mu zemlja bila, obećavao sve nove i nove kandidature „dok ga ne ubiju il’ ne istera pravdu“ i koga je „banda organizovana hapsila kao najvećeg mučenika posle Isusa“, uporno mu smeštajući „ćetke i metle“, umesto „magarčića i jelena“…)