Ljudi u očaju

A očaj, to je – tvrdio je ovaj danski iracionalista, pesimista, pa ako hoćete, i fatalista i nihilista – bolest u duhu, u svesti o sebi, što može biti trojako: da čovek u očaju nije svestan da ima sam sebe (to nije pravi očaj); da čovek, očajavajući, neće da bude on sam ili da čovek očajno hoće da bude on sam. Iako, ponekad, očajno nije ni svestan da „nije sam svoj“.

Prisetih se Kjerkegora, dok treći put iščitavam nešto što se, sa svih mejnstrim medija, zavrtelo baš u danima kada je naš Genije otkrio rupu u saksiji, tj. Srbe u Crnoj Gori (da li kao narod, kao manjinu, zajednicu ili, možda, „narodnost“, kako se to zvalo u našem socijalizmu sa ljudskim likom), nudeći velikodušno Milovom Malom posredovanje između Srba u CG i Srba izvan CG?! U danima kada je Kancelar jošte, kao Deda Mraz, ispunjavao Tačijeve želje: međunarodni telefonski broj za Kosovo; pa, rušio zid (koji je, prethodno, sam i izgradio) „da bi sačuvao mir“; u danima kada je kolonijalno-kvislinška uprava pod njegovim vođstvom „svetoj srpskoj zemlji“ pakovala sudbinu Miloševićeve „mirne reintegracije“ SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u nezavisnu Hrvatsku. I, baš u noći kada nas je Ledeni upozorio da su Albanci „spremali novi pogrom, ali je – ko bi drugi nego ovaj što nikad ne spava – upalio svetla i sprečio ga“…

A sa južnijih strana zavrtela se, da prostite, „bolest nasmrt“: Povodom „dobrovoljnog“ rušenja zida koji su, istina, ne pitajući građane, sami i podigli, genijalci iz Vulin – Vučekove (W) „Srpske liste“ saopštili su da su ponosni na iskazanu promišljenost i čvrstinu premijera Aleksandra Vučića, čijom je zaslugom, ni manje ni više – došlo do smirivanja situacije u pokrajini i izbegnut scenario po kome je trebalo da bude iznuđen povod za albansku invaziju na opštine severno od Ibra! Pa su ti isti očajnici sa W-liste u Tačijevoj vladi, zaključili da Srbi na KiM znaju da nemaju većeg prijatelja od Vlade Srbije, a izazovi koje su prebrodili, još više su ih učvrstili u uverenju da, u borbi za svoja prava i opstanak, ne mogu da se oslone ni na koga osim na vladu u Beogradu!

Pa su politički bolesnici „nasmrt“, bez pardona, izvređali ogromnu većinu građana Srbije nazivajući ih „onima koji rade protiv interesa srpskog naroda“, „protivnicima zdravog razuma“ i „ratnim huškačima sa Terazija“ samo zato što ne aplaudiraju našim briselskim pregovaračima. Pričinilo im se čak da su svi oni koji koji nisu za kvislinšku „Srpsku listu“ (a takvih je samo među kosmetskim Srbima više od 90 odsto!) priželjkivali da „oko mosta u Mitrovici gori, a južno od Ibra Srbi da budu glineni golubovi“, te da ima i onih koji na izmeštanje potpornog zida gledaju kao na – kapitulaciju.

Pošto sam, moguće je, među takvima sumnjičavima (sumnjam, dakle – postojim!), preporučujem Genijevim genijalcima jednu prostu politikološku definiciju kapitulacije, pa neka sami procene jesu li i sami na opasnome putu. Elem, kapitulacija je politički ili vojni sporazum, odnosno čin kojim država ili veća vojna formacija tokom rata ili sličnog oružanog sukoba ili posle rata pristaje na prestanak oružanog otpora, odnosno predaju teritorija, ljudstva ili opreme neprijateljskoj državi, vojsci ili paravojnoj formaciji pod određenim uslovima. Prva tačka akta o kapitulaciji Nemačke u Drugom svetskom ratu, glasila je: „Mi dole potpisani koji pregovaramo u ime nemačke Vrhovne komande, saglašavamo se sa bezuslovnom kapitulacijom svih naših snaga na kopnu, na moru i u vazduhu, a takođe i svih snaga koje se sada nalaze pod nemačkom komandom – Vrhovnoj komandi Crvene armije i, istovremeno, Vrhovnoj komandi savezničkih ekspedicionih snaga…“