Magareće godine

Ne sporim ni da su mi, kao jednom od onih nekoliko miliona „magaraca“ („… koji ne menjaju mišljenje“) među Srbima, jedine iskopine kojima sam se, u poslednjih pola godine, obradovao, one u Pionirskom parku, ispred, i dalje važeće, adrese Predsedništva (iako je Vrhovnik, biva, bio nešto obećao)…

Dopuštam da sam „magarac“ (da citiram uvaženog predsednika Republike) i stoga što nikako ne mogu da zaboravim, a kamo li oprostim NJegovog eks-ekselenciji to što je svoju uslovnu slobodu zbog protivustavnog naređenja Ustavnom sudu da ne raspravlja o Briselskim sporazumima tj. kapitulantskim parafima sadašnjeg Vrhovnika i Dovrhovnika, te svoje ćutanje o sudbini svog smehotresnog „Kroki krokija platforme o KiM“ – u bescenje kupio/prodao za jednu običnu kancelarijicu i besplatan stan u dedinjskoj vili…

Dakle, nema većeg komplimenta nego kad te, kao u slučaju moje malenkosti, neko ko je vrhovna mera i kriterijum svih stvari koje jesu da jesu i onih koje nisu da nisu, pre neku deceniju, kada je bio glasnogovornik ratnog huškanja, međunacionalne i međuverske mržnje, od milja zove „srpskim izdajnikom“ i „stranim plaćenikom“, a danas te – samo zato što si onda bio protiv bratoubijanja, a danas nećeš da ćutiš o mejnstrim politici nacionalnog autošovinizma i nihilizma – nazove imenom „nacoš“.

Toliki uvod, samo da bih vas podsetio šta je, prekjuče u Jajincima, na komemoraciji žrtvama nemačkog terora, kazao čovek koji je objavio da je „Nemačka saveznik Srbije“: „Nemamo prava da zaboravimo na sva naša stratišta, na ubijenu decu, ne smemo zaboraviti da su neki hteli seme da nam zatru… Nemamo pravo da zaboravimo, ali moramo da oprostimo da gledamo u budućnost, zbog dece, da ne prolaze kroz ono kroz šta su prošli njihovi preci! Stvarajući nova i čuvajući stara prijateljstva, borimo se da se mračne epizode prošlosti ne ponove, jer se borimo za život i smeh svakog našeg deteta… Srbija danas ima prijatelje u svetu, i među državama sa kojima je ratovala. Danas nam je Nemačka prijatelj i to smatram uspehom, investicijom u budućnost!“

Umesto neverice (nije, valjda, anonimni pisac Vrhovnikovog govora mislio da su te desetine hiljada nevinih žrtava krivci što Srbija još tada nije „gledala u budućnost“?!), pročitajte šta je o još nečijoj ljubavi prema Nemcima, „rodoljubivim Zemuncima“, zborio izaslanik Glavnog ustaškog stana prof. Stanko Drnas: „Sviet se podielio na dva tabora. Jedan nam je prijatelj, a drugi neprijatelj. Ovaj koji se bori s nama, to je onaj koji se bori na čelu udruženih naroda. Ovaj proprovieda novi pogled na život i to tako da jedinu priznatu vriednost, marljivog radnika i građanina smatra kao najvišu vriednost, dok druga strana propovieda jedinu priznatu vriednost, ne rad nego zlato, ne kruh od znoja i truda, nego kruh od blještavog zlata. Kad se hrvatski narod stavio na razkrižje, onda ni jednim časom nije predomišljao, nego je sdušno pripao ovome prvom taboru, jer zna da nema nikakvih rudokopa, nema zlata, nego ima svoje ljude, svoje mišice i da svojim radom pravi svoj kruh onakav kakav Bog propovieda… Zato se mi nalazimo na strani NJemačke, na strani onih koji se bore za bolji život…“ („U – Graničar“, tjednik za Zemun i Sriem, Zemun, izdavač Glavno ravnateljstvo za promičbu, 13. veljače 1943, ciena 3 kun)