Majka Nemačka i maćeha Rusija

Sve ovo mogao je da izrekne naš Kancelar posle prošlonedeljnog beogradskog randevua sa šefom nemačke diplomatije. Ali, nije. Ovako je, uistinu, marta 1942, svome dragom narodu, zborio predsednik kvislinške vlade nacionalnog spasa Milan Nedić, a Kancelar naš ovodanji, za razliku od nesrećnog đenerala, e on nije bio toliko zakopčan u izlivu ljubavi spram milih okupatora. Jer, on misli da je „Nemačka najvažnija zemlja za Srbiju i ključni partner u EU“, „da bez nje ne bismo mogli da napredujemo na evropskom putu“. Pa, zato, naš Kancelar, u ime više od dve trećine građana Srbije koji se protive ulasku u NATO, ali i u EU, ako je uslov za to potpisivanje pravnoobavezujućeg sporazuma sa Republikom Kosovo, besprizorno šlihtarski, a protivustavno obećava i ovo: „Nemačka nek nam da zadatak i mi ćemo da ga ispunimo… Uvek ćemo biti spremni ako nam Nemačka kaže ili zamoli nešto, da to i ispunimo… Osim razumnog i civilizovanog odnosa koji ima prema migrantima, Srbija će pokazati da je spremna da prihvati i nešto težu ulogu, ali za to očekujemo jasan i nedvosmislen signal iz EU, posebno Nemačke?!“

I, pazite sad, Kancelar srpski, krijući se iza imaginarnog mandata koji je sam sebi dodelio, hladno i vizionarski zaključi da je državi koja je glavni inspirator krvavog raspada SFRJ i drugi najvažniji subjekt NATO okupacije Kosmeta – „lojalan partner“!? Za razliku od Rusije, čijem je ministru inostranih dela, licemerno saopštio da je Srbija, tek, „korektan partner“ i da – „Srbija ne misli da gasi, niti da urušava ove odnose“?!

Bože dragi, da li je Kancelar uopšte svestan kakva mu kukavičija jaja podvaljuju pisci njegovih javnih obraćanja?! Zašto mu makar neko častan iz njegovog okruženja ne došapne da je stvarnost u Srbiji sasma drugačija, da za to čime danas javno sablažnjuje građane nije dobio onoliku podršku na izborima u martu prošle godine? Zašto mu, makar neko od njegovih, ne predloži da verodostojnost „briselskih hrisovulja“ sa pečatom od lažnog zlata koje nam vise visoko iznad Ustava, proveri na narodnom izjašnjavanju, a ne da mu netalentovani trbuhozborci, poput ovog tugaljivog Gašića, lupetaju baljezgarije tipa da je referendum „zaklanjanje iza naroda“, a oni su, kao, kuražni, pa „preuzimaju odgovornost“ umesto istog tog naroda?! Kao da ih je, sve skupa, podučavao onaj genije iz Podgorice koji je, uz halal sertifikat samoproklamovane „međunarodne zajednice“, izumeo tezu da građani Crne Gore nema šta tu da se pitaju jesu li ili nisu za NATO…

Pišem ovo u danu kada su stanovnike Goraždevca, najveće srpske enklave u Metohiji, umesto petlova, budili rafali ispaljeni na njihove kuće, vozila i spomenik u centru sela; u danu kada mi, u preostatku Srbije, odbrojavamo do otvaranja prva dva Sveta Pasusa, a od „Zajednice srpskih opština“ ni traga ni glasa… Dok Ekselencija i dalje maršira lenjinovski, korak napred, dva koraka nazad, a koliko je trenutno mu stanje vladarske nemoći pokazuje i njegovo sve češće prizivanje „zavetnica ćutanja“ iz takozvanog Ustavnog kojima je, inače, sam on, glavom i bradom, i zašio usta… Nikakve tu prostagme i ostala vladarska pisanija više ne pomažu.