Kao ljubav S. Đ. Dejanović (Milošević je deakumulirao posle izbornih potkradanja, 1997) prema G. Čomić (Tadić je nije zaledio zbog participiranja u kraduckanjima, Bodrum & Solun, 2003) – „ne sme niko da mi je dira, ona veoma dobro poznaje demokratiju“ – razbuktao se od 7. juna uveče sveopšti ljubavni plamen po Srbiji.
Predsednik Republike i vođa oslobođenih radikala đuskali na palićkoj žurci baš te jedne od pet stranaka vojvođanskih Mađara; Toma stigao i na kazačok, kad tamo Todorović, Vjerica i Nataša, pa Koštunica itd. i tome slično (ali i Vuk, vidi ti sad!); Dačić, u predahu između ukidanja viza i borbe protiv korupcije, poručio: „možemo mi i sa SNS“; Aligrudić mu, ničim izazvan, uzvratio koketnom porukom; Čedini ne bi da se mešaju, ali, priznaju, da im prija sa Slobinim „na Gradu“; obezglavljeni radikali bi s narodnjacima, ali ne bi s naprednjacima, osim ako im ovi ne povrate 20 i nešto mandata u Skupštini; Rasim konstatovao da prijepoljski flert može da preraste u nešto ozbiljnije; Vučić, ili neko otuda, ponukan sopstvenim pozitivnim iskustvom, upozorio da, ako neće Šešeljevi, oni mogu i sa SPS-PUPS-JS; Đilas se malo ljutnuo zbog nepropisnog parkiranja na Keju, pa zapretio da nema koalicije sa SNS u Zemunu, ali se, u njegovo ime, pokajao Dulić pojasnivši – „što, da ne – ako ne sad, ono već 2012“; ; DSemokrate – ljubimo ih u princip – prošloga maja, jedino nisu mogli sa Nikolićem i Koštunicom, a sad i formalno vele, mogu i sa Oslobođenim, ali nikada sa Obezglavljenim…
U senci političke hipizacije Srbije, ostalo je, nekako u senci, ponovljeno glasanje (u Belom Potoku, Ripnju, na Pašinom brdu li je bilo?) koje je moglo promeniti sve, nije promenilo ništa, a prizvalo je puno toga već viđenog za političke ponavljače. Negde tamo se jedan potpisao, valjda, krstićem, pa se zanavljalo, k’o, daleko bilo, onomad po Nišu, Beogradu i okolini, kad je ono jedan, s bedžom SPO na reveru, jeo burek, a ne, valjda, ćevape s lukom, kako je bilo propisano; jedan zalepio poster na 17 cm bliže od dozvoljene razdaljine, a neki kleptoman ukrao tri stotine zapisnika s biračkih mesta, baš na putu do opštinskih i gradskih biračkih odbora, pa je onaj brkajlija sa Nišave (videh ga, neki dan, u televizoru, Javni medijski servis, II kanal, skupštinski prenos) morao da šalje kik-boksere s računaljkama da naknadno prebrojavaju… Usledila je „kajgana – revolucija“.
U međuvremenu, postđinđićevska Demokratska već se dokazala kao nepobediva za „zelenim stolom“, u postizbornim naturalnim razmenama, a, za zlu ne trebalo, tu je i Alimpić, stručnjak za produžetke. Postmiloševićevski SPS već je progutao najveću krastaču, tako da mu novi žablji batačići dođu kao desert na trpezi.
Ideologija. Program. Reč. Zakletva… Nema toga u srpskoj politici i zato su uvek „postizborni izbori“, kada se lideri, jedni u druge, naprasno zaljubljuju i ekspresno raskidaju, uvek zanimljiviji od onih pravih izbora na kojima se građani, kao, nešto pitaju…
Jer, svi su, na neki način, bili sa svima, neposredno ili preko „mostova“ i „mostića“, „veštačkih disanja“ i „vetrova u leđa“.
Zato se sada svi zabavljamo nagađanjima, šta će predsednik DS da odluči: partnerstvo s Nikolićem ili „borba neprestana“? Hoće li, recimo, da nam prizna kako je SNS, umnogome, i proizvod njegove lične volje, dete koje se malčice otrgnulo, ali je i dalje pod kontrolom ili je SNS dobila legitimitet ozbiljne, trenutno, možda i jedine alternative sadašnjem režimu?
Jer, ako DS uđe u koaliciju sa SNS: neki bi mogli da izađu iz vlade; LDP bi, na sledećim izborima, mogao da računa na popriličan broj nezadovoljnih glasača DS i tome slično.
Ako SNS uđe u koaliciju sa DS: pokazaće da nit’ je opoziciona nit’ je principijelna stranka; deo jednokratno prikupljenih birača vratiće se Šešeljevoj listi; deo onih koji više nikada neće da glasa za V.Š, ali „zbog izdaje“, neće ponovo ni za SNS, okrenuće se „narodnjacima“, i tome slično…
Ako radikali pristanu da budu manjinski partner većinskoj vlasti SNS u Zemunu i Voždovcu: zauvek će priznati preimućstvo svojim negdašnjim partijskim kolegama; izgubiće radikalno radikalne glasače čiji je stav „nikad s izdajnicima“, i tome slično…
A svi pobrojani i oni drugi, istovremeno će nešto i da dobiju.
Ništa vam nije jasno? Ni meni. A sve je zakuvao onaj gitarista („Ili mi – ili SNS“), pa, s Kikijem i „Pilotima“, zaprašio u Rijeku, na „Kolačiće“. Otad’, nit’ zbori nit’ rumori…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
